Хроника Трећег програма

На сцени „Студио" Југословенског драмског позоришта 9. марта је премијерно изведена представа Натан Мудри, према истоименом делу немачког писца и филозофа Готхолда Ефраима Лесинга, а у преводу Александре Бајазетов. Како нас обавештава Бошко Милин, ово дело о верској, националној и социјалној толеранцији, која је у доба његовог настанка (у другој половини 18. века) била изузетак, док је данас, захваљајући Лесингу и другим просветитељским мислиоцима, постала правило, у Београду је први пут инсценирано 1884. године. Сада се уметнички тим прихватио тешког задатка да од дела које представља идејно уметинчки садржај примерен основношколском поучавању, начини интригантно упризорење садржаја који је од настанка опште место за цео цивилизoвани свет. Тако се управо изразом примереним деци успело у обједињавању говора у стиху и нереалистичких костима и наглашено стилизованих кретњи глумаца. Дакле, садржај који је писан за одраслу оновремену публику презентован је средствима преузетим из другог - позоришту веома туђег и по свему далеког медија - из савременог цртаног филма. Визуелни аспекат представе Натан Мудри на тренутке толико опчињава да се као вероватни и могући могу прихватити стихови које декламују Лесингови темплар, Натан и султан Саладин.

* * *

Током петнаест година дуге истoрије Београдски фестивал игре је постао манифестација која по посећености, остварењима, продукцијама, по познатим компанијама, кореографијама и кореографима преузима место једног од најзначајнијих фестивала у Србији и региону. Овогодишњи, 16. Београдски фестивал игре носи назив „Емоције", са идејом да уметност шеснаест гостујућих трупа, уз деветнаест кореографија и двадесет пет сола и дуета, може да обнови људску душевност. Међутим, у свом тексту Вера Обрадовић поставља следећа битна питања: прво, зашто на репертоару нема домаће играчке представе било којег плесног правца и зар ми не припадамо, као и сви остали, великој играчкој заједници; друго, када се свет доводи у Београд, није ли то прилика да том истом планетарном оку прикажемо колико смо и ми однеговани на естетици битефовских представа, као и на стваралачкој авангардној мисли српских пионирки модерне игре; и треће, како је могуће да у нашој земљи - која је с почетка 20. века ишла у корак с великим светом, која је усвојила експресионистички модерни плес, која је имала уметнице попут Маге Магазиновић и Смиљане Мандукић, још у моменту кад је он био тек у повоју на европској и америчкој сцени - не постоји макар стваралац или стваратељка који би завредели учешће и задивили кореографском инвентивношћу, оригиналношћу, играчким умећем?

Чита Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.