Наука и савремени универзитет – говори Миодраг Јовановић

На самим почецима свог реформаторског рада, када још није било јасне границе између дијалеката и књижевног језика, речник је био најпогодније средство Вуку Караџићу да своје идеје спроведе у дело. Како што је познато, Вук је желео да народни језик у народној књижевности изнесе азбуком и ортографијом која искључиво том језику и одговара. То што се није либио да у свој Рјечник унесе и речи које се сматрају срамотним, нити је тежио елиминисању страних речи по сваку цену, већ само њиховој хармонији и усклађености са нашим језиком, изазвало је бројна оспоравања како међу књижевницима и лингвистима тог доба, тако и међу свештенством, при чему је посебно оштар у својим критикама био Митрополит Стратимировић.

Међутим, како запажа Миодраг Јовановић, Вук је имао и значајну подршку – Ђура Даничић је истицао да се снага једнога народа огледа управо у оваквом једном речнику као што је Вуков, док је Александар Белић одушевљено истицао да је од Вукових трезвених разлога зависила читава култура српског народа. Иако је одмах по изласку 1818. године Српски рјечник наишао на жестока супротстављања у својој средини, у свету је доживео значајна признања и похвале:о њему су позитивне оцене дали Јакоб Грим (који је превeо српске народне песме и Вукову Српску граматику) и Јосеф Добровски, а Руска академија му је уручила сребрну медаљу и новчану награду. Такође не теба заборавити ни значајну подршку Јернеја Копитара, који се може сматрати малтене коаутoром Српског рјечника из 1818. године, као ни битан доринос Ђуре Даничића другом издању овог дела фундаменталног за целокупу српску културу.

Уредница циклуса Тања Мијовић.