Уметност интепретације

Игор Маркевич је рођен 1912. године у Кијеву у племићкој и уметничкој породици, а одрастао је у Швајцарској. Касније је студирао клавир код Алфреда Кортоа и композицију код Нађе Буланже. Од касних двадесетих, испрва под покровитељством Сергеја Дјагиљева, до почетка Другог светског рата развијао је каријеру успешног композитора. Ипак, после рата одлучио је да напусти компоновање и посвети се дириговању. Већина његових снимака начињена је са Филхармонија оркестром, оркестром Ламуре чији је био шеф диригент, као и са Лондонским симфонијским оркестром.

Снимак Манфред симфоније у ха молу опус 58 Петра Чајковског сматра се једним од врхунаца дискографске каријере Игора Маркевича. Он је успео да од Лондонског симфонијског оркестра извуче такозвану „руску боју" - тамни и дубоки спектар гудача, као и светли и продорни звук дувачких инструмената који се иначе не налази у уобичајеној палети овог оркестра. Такође, присутан је карактеристични извођачки интензитет, спојен са Марковичевом емотивном дистанцом, као и са способношћу да прикаже структуру дела са великом јасноћом и објективношћу. И поред тога, цела симфонија одише животом, покретом и бојом - јер је Игор Маркевич био један од највећих мајстора колористичких сенчења оркестра. Такође, његов осећај за ритам и прецизност у ариткулацији итекако помажу како у дугачком првом ставу - који често диригентима формално „бежи под прстима" - тако и у плесном другом ставу који подсећа на најбоље странице балета Чајковског, али и у фуризоном последњем ставу који плени својим интензитетом без сувишности.

Уредница емисије Ксенија Стевановић