Музика 20. века – Ханс Ајзлер

Овај немачки композитор данас се сматра једним од најважнијих представника левичарских политичких тенденција у музици протеклог века. Он је заступао тезу да музика треба да учествује у промени друштвених односа, а од тридесетих година постао је дугогодишњи пријатељ и сарадник Бертолта Брехта за чије је представе написао и данас популарну музику.

Ханс Ајзлер је рођен 1898. године у Лајпцигу, а одраста у Бечу у интелектуалној средини, у породици либералног филозофа Рудолфа Ајзлера, у којој су финансијске могућности биле ограничене, али се образовање подржавало и ценило. Од најраније младости био је везан за прогресивне политичке покрете и групе, а после завршетка Првог светског рата уписује Нови бечки конзерваторијум. Ипак, незадовољан нивоом подучавања на овој институцији, почиње да похађа бесплатне приватне часове код Арнолда Шенберга и Антона Веберна између 1921. и 1923. године. Дела из овог периода показују утицај дванаесттонске технике, али и лакоћу и хумористично-пародијски елемент који ће постати заштитни знак Ајзлерове поетике. Године 1925. композитор се сели у Берлин где ће његове комунистичке идеје бити додатно развијене и радикализоване. Он се разилази са својим учитељем Шенбергом јавном свађом око пута који треба да заузме савремена музика. Почиње да пише чланке за часопис Немачке комунистичке партије Die Rote Fahne, а такође компонује маршеве и пропагандне песме које постају врло популарне међу левичарским и социјалистичким групацијама. Ајзлерове мелодије су написане са супериорном економичношћу, најчешће у молском тоналитету, уз директно обраћање и разумљив текст, те емотивну непосредност, што ће касније користити и у својим сонговима компонованим за Брехтове позоришне пројекте.

По доласку Хитлера на власт, Ајзлерова музика је забрањена и у наредних петнаест година започиње његов период избеглиштва и сталне борбе против фашизма. Он је у том периоду живео у Бечу, Француској, Белгији, посетио је фронт у Шпанији, а такође је одлазио више пута у Сједињене Америчке Државе, где ће у Холивуду провести и рат предајући на Универзитету Јужне Калифорније. Ипак, после завршетка Другог светског рата, Ајзлер, Брехт и други холивудски уметници, биће испитивани пред Мекартијевим комитетом због својих „антиамеричких и комунистичких" активности. Протест на светском нивоу организовали су Чарли Чаплин, Алберт Ајнштајн, Томас Ман, Пабло Пикасо, Арон Копланд и Жан Кокто. Ајзлер је пуштен и протеран из Сједињених Америчких Држава у марту 1948. године. Вратио се у Берлин - и то онај источни - где је његова музика изабрана за химну ДДР-а. У наредних дванаест година Ајзлер је радио на томе да осмисли музику која би одговарала новом, прогресивном друштву и то пре свега кроз серију есеја и текстова. Сматрао је да ће музика новог доба бити пре свега „примењена музика" - она која се користи у позоришту, филму, кабареу, на телевизији, радију и јавним догађајима. У том погледу поред сарадње са Брехтом, Ајзлер пише и музику за седамнаест филмова, као и тридесет шест кабаретских песама у идиому који треба одмах да се препозна и разуме. Не треба заборавити да иза Ајзлеровог опуса - на први поглед популарног и комуникативног - стоји велико музичко знање и интелектуална радозналост. Данас, једна од најважнијих европских музичких образовних институција носи име Ханса Ајзлера - то је Конерзваторијум у Берлину који је основао и на коме је предавао до смрти 1962. године. Такође, мишљење о музици овог аутора је доживело темељну трансформацију после пада Берлинског зида и данас музичари са великим ентузијазмом приступају извођењу партитура и замисли овог аутора који полако добија место једног од најбољих стваралаца вокалне музике претходног столећа.

Уредница Ксенија Стевановић