Путеви концертантне музике у Енглеској

Концертанта музика била је кључно место артикулације барокног стила и риторнело форме у инструменталној музици 17. века. Са успоном галантног стила, који је свој иницијални израз имао у оперској синфонији, а затим и развојем сонатне форме, која је, за разлику од риторнело принципа, понудила сукоб две супротстављене теме, жанр концерта престао је да буде место музичке авангарде. Транзиција концерта од облика утемељеног на барокном риторнело принципу ка његовој класичарској форми била је комплексна и слојевита како у средишту европске музичке сцене, тако и на њеним периферијама, у које се током 18. века убрајала и Енглеска.

Циклус о жанру концерта средином 18. века инспирисан је тристотом годишњицом рођења енглеског композитора Ричарда Маџа. Рођен у Бидефорду, на југозападу Енглеске, Маџ је своје образовање и свештенички позив стекао на Универзитету у Оксфорду. Његов основни опус јесте збирка од шест концерата коју је објавио 1749. године. Писани за две виолине соло, гудаче и басо континуо, Маџови концерти припадају делима насталим половином 18. века која стоје на размеђи две епохе и која су и даље формално утемељена у барокни концерт и четвороставчани циклус по угледу на сонату da chiesa.

Енглески композитори рођени у другој деценији 18. века стварали су под снажним утицајем последње генерације великих мајстора италијанског барока, који су или живели и стварали у Лондону, попут Георга Фридриха Хендла и Франческа Ђеминијанија, или су своја дела штампали и дистрибуирали у енглеској престоници, попут Доменика Скарлатија. О овом утицају сведочи како Маџов опус, тако и опус његовог савременика Чарлса Ејвисона, аутора чија се активност превасходно везује за северноенглески град Њукасл у ком је и рођен 1709. године. Посебну популарност имала је Ејвисонова збирка „концерата у седам деоница" рађених према сонатама Доменика Скарлатија, објављена 1744. године.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић