Музика XX века

Мартину је рођен 1890. у Полички, а свој живот завршио је у швајцарском граду Листалу 1959. године. Његов нестални и авантуристички дух водио га је изван граница родне земље, тако да је већ део каријере остварио у Паризу, односно у Сједињеним Америчким Државама. Иако је примљен на Прашки конзерваторијум 1906. године, био је све само не узоран студент - што је резултирало чак и његовим искључењем са ове институције због непохађања наставе. Ипак, Мартину је учествовао у богатом културном животу Прага и постао је близак пријтељ виолинисте Станислава Новака, касније важне фигуре чешког музичког живота. У периоду пред, за време и после Првог светског рата, Мартину се издржавао као виолиниста, поставши и стални члан Чешке филхармоније. У то доба пише своја прва важна дела - пре свега песме за глас и оркестар, а кратко похађа и класу Јозефа Сука на Прашком Конзерваторијуму. Привучен Паризом, добија малу стипендију од Министарства образовања и одлази у главни град Француске, где 1923. године похађа часове код Албера Русела. Од тог тренутка, Мартину никада више неће живети у Чехословачкој, осим што ће је редовно посећивати. У Паризу он формира свој музички језик присвајајући бројне утицаје које је могао да чује на тамошњој сцени. То су Стравински и Шесторица, као и велика инспирација џезом која је присутна у готово свим његовим делима.

Од 1939. године, и нацистичке инвазије Чехословачке, Мартину је проглашен за културног аташеа своје земље у избеглиштву. Ипак, после распламсавања ратних сукоба, морао је да напусти Париз и да се пресели на југ Француске, где је после бројних компликација, 1941. године добио визу и одселио се у Сједињене Америчке Државе. У овој земљи ће провести остатак живота предајући између осталог и на Универзитету Принстон.

Уредница Ксенија Стевановић