Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Комад Јастучко необичан је чак и у контексту опуса Мартина Меконе, аутора познатог по причама које се дешевају у ирским забитима, чији су актери углaвном уврнутог карактера, а драмске ситуације најчешће бизарне. Збивања описана у Јастучку смештена су у недефинисану савремену државу о којој знамо једино да је тоталитарна. Такво дефинисање друштвених и политичких прилика писцу је било важно зато што је једино на тај начин могао да оправда самовољу двојице полицајаца, који евидентно рутински и без бојазни од било каквог закона примењују сурову истрагу зверских убистава деце, а траг их води до писца, који је до детаља описао тортуру којој су биле изложене жртве.

Сведеним средствима, у једноставној сценографији и уз минималну реквизиту, као и употребу звучних ефеката, Небојша Ђорђевић на позорници ствара изузетно напету атмосферу, непрестано држећи гледаоце представе у неизвесности, те указујући на чињеницу да живимо у свету у којем је све постало могуће. Убрзо нам постаје јасно да, као и у нашим животима, и у овој представи заправо изненађења нема, а редитељ чак успева да код гледалаца постигне осећање да и сами учествују у полицијском ислеђивању, те да су и они изложени ћудима и вољи двојице инспектора, кoментарише Александар Милосављевић. Осим тога, Ђорђевићева представа се заснива и на одличној глумачкој игри: сам редитељ у улози писца, Срђан Алексић као пишчев заостали брат, те Саша Торлаковић и Бранислав Јерковић као два полицајца - изванредно су извршавали постављене задатке постепено откривајући слојевитост ликова које тумаче, један за другим скидајући велове тајни испод којих се крију разлози на којима почивају њихови поступци. И овом представом сомборско Народно позориште је потврдило континуитет пажљивог формирања репертоара, усклађеног и са очекивања публике и са високим глумачким стандардима свог ансамбла.

Уредница емисије Тања Мијовић.