Ђузепе Верди: Бал под маскама

Главне улоге тумачили су Кери Алкеме као Амелија и Пјотра Бечале као Рикардо, док је Марко Карија био Ренато. Долора Заџик је била Улрика, Елена Санчо Перег - паж Оскар и Дамијан дел Кастиљо као Силвано. Антонио ди Матео је био Том, Роман Илачић је наступао као Самуел, а Хозе Луис Казанова је био судија. Хором и оркестром великог театра Лисеу из Барселоне дириговао је Ренато Палумбо.

Верди је за Театар Сан Карло у Напуљу 1857. године пристао да напише нову оперу, а избор је после неколико месеци размишљања пао на стари Скрибеов либрето Густав III или Бал под маскама. Међутим када је синопсис стигао до наполитанских цензора, постало је јасно да опера која се бави убиством шведског краља Густава III неће наићи на одобравање. Верди је покушао да направи другачију верзију, мање политички обојену, али је и она одбијена, тако да је композитор раскинуо уговор са наполитанским позориштем. Потом је Театар Аполо у Риму преузео оперу јер су, нешто блажи, римски цензори тражили једино да се опера измести из Шведске у неку другу земљу и да главни јунак не буде краљ, већ племић нижег ранга. Тако је настала верзија у којој се главни лик зове Рикардо, војвода од Ворика, а радња се дешава у Бостону. У модерно време уобичајеније је да се Бал под маскама изводи у оригиналном шведском миљеу, али на представи у Барселони, чији снимак емитујемо, задржана је „северноамеричка - канонска" варијанта.

Успеху ове опере, поред изузетног споја различитих оперских типова које је Верди мајсторски спровео, допринело је необично музичко богатство ликова и емотивних стања. Рикардо, који је антихерој у херојској улози се лако креће између света француске опере комик и италијанске мелодраме, повезујући ове диспаратне елементе у једну живу и узбудљиву целину.

Уредница Ксенија Стевановић