Уметност интерпретације

Кубелик, као један од најзначајнијих светских и најпознатији чешки диригент XX века, био је велики заступник и извођач музике настале у његовој родној земљи. Иако је Чешку напустио после Другог светског рата и доласка комуниста на власт 1948. године, уз образложење да је преживео један тирански, нацистички режим и да не жели из принципа да живи у другом тоталитарном систему. За време рата био је на челу Чешке филхармоније, али је између осталог одбијао да диригује Вагнера током окупације и био је под присмотром Гестапа. После завршетка рата основао је фестивал Прашко пролеће на који ће се вратити тек после пада комунизма у Чешкој. У годинама које је провео на западу, Кубелик је држао важне диригентске позиције као шеф-диригент Чикашког симфонијског оркестра, потом као музички директор Краљевске опере Ковент гарден и на крају као шеф-диригнет Симфонијског оркестра Баварског радија са којим је остварио своје највеће успехе. Године 1985, Кубелик се повукао са сцене због здравстевних проблема, али се 1990. вратио на позорницу како би дириговао Чешком филхармонијом на Прашком пролећу, када је музичарима рекао да су му дали звук за каквим је трагао целог живота са оркестрима широм света.

Кубеликов репертоар је био широк и импозантан, те не чуди да је реализовао бројне дискографске записе. Међу њима се издвајају дела чешких аутора, али и комплетан циклус Малерових симфонија снимљен између 1967. и 1971. године. Његове интерпретације Малера су оставиле велики утицај на потоње генерације диригената и музичара, попут Сајмона Ретла или Данијела Баренбојма који је изјавио: „Увек сам мислио да нешто недостаје код Малера док нисам чуо Кубелика. Има толико тога да се открије у овим делима поред преовлађујућег екстровертног узбуђења и то је Кубелик показао.”

Његова промишљена, али проживељена читања партитура долазе до изражаја и у извођењу Азраел симфоније Јозефа Сука – врхунца опуса овог чешког композитора која је посвећена сећању на композиторовог учитеља и таста Антоњина Дворжака, али и на његову супругу Отилију Сукову која је умрла 1905. године када дело настаје.

Катакад називан и ’песником дириговања’ Кубелик је имао изузетну контролу над свим аспектима оркестарског звука чиме је стварао невероватно експресивне, а опет суптилне звучне слике. Када се томе дода Кубеликова имагинација, емотивно испуњена и искрена Сукова музика у његовим рукама постаје жива, убедљива и ни мало сентиментална, већ нас убеђује у своју афективну ангажованост посвећене музике туговања.

Уредница Ксенија Стевановић