Стваралаштво Андреаса Ромберга

Време у којем је стварао Андреас Ромберг неретко се у модерним наративима историје музике назива и „Бетовеновим добом", чиме се препознаје огроман утицај који је својим опусом остварио Лудвиг ван Бетовен, и то не само на своје непосредне савременике, већ и на систем вредновања који је накнадно примењиван на дела композитора активних крајем 18. и почетком 19. века. Аура Бетовена, те ригидни јаз између великих бечких мајстора и такозваних „малих мајстора", у које убрајамо у Андреаса Ромберга, обликовала је и модерну репертоарску политику, и то на начин да је место композитора симфонија, гудачког квартета и сродних престижних жанрова по правилу било резервисано за Хајдна, Моцарта, Бетовена, те композиторе млађе генерације који су у Бетовену видели свој узор, док су дела „малих мајстора" опстајала на концертним репертоарима тек захваљујући куриозитетима. Оваква политика значила је да је публика остала ускраћена не само за врхунске опусе такозваних „малих мајстора", већ и за бројне непретенциозне композиције које проналазимо у стваралаштву бечких класичара.

Бетовен и Ромберг сарађивали су већ почетком 90-их година 18. века, у дворском оркестру у Бону, а касније су се поново сусрели у Бечу, где су 1796. године заједнички приредили јавни концерт. Ипак, Ромбергов идиом пре свега је фундиран у наслеђу Моцарта и Хајдна, а савременици су га описивали као снажан, промишљен и енергичан.

Емитујемо Бетовенову шестоставачну Серенаду за флауту, виолину и виолу у Де-дуру, опус 25, објављену 1802. године, потом Квинтет за кларинет и гудаче опус 57 у Ес-дуру Андреса Ромберга и на крају Трио за клавир, кларинет и виолончело у Бе-дуру, опус 11.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић