Уметност интерпретације – Дмитриј Хворостовски

Хворостовски је рођен 16. октобра 1962. године у Краснојарску у Сибиру, где је и дебитовао у опери у улози Марула у „Риголету". Када је 1989. године освојио награду на Светском такмичењу певача у Кардифу, дискографске куће И-Ем-Ај и Дека су биле ту да потпишу уговор са младим баритоном. Свима је било јасно да двадесетшестогодишњи Хворостовски већ тада поседује оно што ће постати његови заштитни знаци - тамни лирски баритон, беспрекоран легато и контролу даха, које ће му омогућити да у Вердијевим делима засија. После поменуте победе постао је права мега звезда оперске сцене. То није била уобичајена ситуација за баритона - јер такав статус је везан пре свега за теноре и сопране - али је он био необичан спој изузетног гласа, физички непоновљиве појаве и живог и отвореног духа. У данашње, медијатизовано доба, то је био спој који је подједнако фотогеничан, колико и аудиофилан, те је Дмитриј Хвростовски поред свих признања у оперском свету био проглашаван и једним од најпожељнијих мушкараца, чиме је у неку руку ушао у ред данашњих „селебритија". Међутим, Хворостовски је увек остајао пре свега уметник, дубоко посвећен својој професији, али и својој родној земљи. Његови концерти на Црвеном тргу - солистички или са ансамблом руске армије и хором Александров - били су већ легендарни догађаји. У том контексту, Хворостовски је износио на светлост дана дела Георгија Свиридова, руског неоромантичног композитора најпознатијег по духовним делима. Његове песме краси певни слог произашао из руског фолклора, али и из традиције Чајковског, док је у у својим песмама користио стихове Љермонтова, Тјучева и Блока.

Још један руски композитор коме је Хворостовски био посвећен целог живота - на реситалима, као и у дискографској делатности био је и Сергеј Рахмањинов чије је романсе и соло песме више пута снимио. Дубоко лирски, легато и меланхолични израз Рахмањинова се поклапао како са гласом, тако и са извођачким нервом Дмитрија Хворостовског, те су његова тумачења ових песама изузетни примери музикалности и прожетости.

Свите на Микеланђелове сонете Дмитрија Шостаковича Хворостовски је објавио 2015. године. Ово је иначе необичан искорак у авангарднију музику XX века, али оправдан. Наиме песме на Микеланђелове сонете Шостакович је написао када се борио са тешком болешћу, две године пре смрти. Ове песме су посебне због свог интензитета, тежине и ширине емотивног спектра. Хворостовски успева да постигне својим баршунастим гласом потребну дистанцу, тај посебан оловни квалитет Шостаковичеве музике, али истовремено и да открије богаство емоција и очајање који тињају испод површине.

Уредница Ксенија Стевановић