Музика протестантске цркве у 18. веку

Сва три ораторијума Карла Филипа Емануела Баха потичу из завршног периода његове каријере, када је живео и радио у Хамбургу. Поред тога што је био ангажован при лутеранској цркви, Бах је од самог почетка заузео водећу улогу у организовању световне концертне сезоне. Већ у зиму 1768/69. одржао је успешну сезону од двадесет концерата, да би се затим редовно појављивао на јавним изведбама све до своје 65. године живота, односно 1779. године. На репертоару концерата Карла Филипа Емануела Баха доминирала су вокално-инструментална дела, а поред сопствених ораторијума често је изводио дела Георга Филипа Телемана и Карла Хајнриха Грауна. Други по реду у Баховом опусу, ораторијум Васкрсење и вазнесење Христово, први пут је изведен у приватној сфери 1774. године, а прерађен је четири године доцније, приликом јавне премијере. Из партитуре Карла Филипа Емануела Баха, која не укључује обраде корала, јасно је да је реч о делу, иако сакралне тематике, које је било намењено извођењу ван цркава, односно у световним концертним дворанама. На почетку вечерашње емисије чућете први део овог ораторијума, у коме се посебно истиче дует сопрана и тенора, те „херојска" тенорска арија, која претходи завршном хору и укључује солистичке наступе лимених дувачких инструмента.

Као један од уметничких израза северне Немачке, Емпфиндзамер стил и специфична, рефлексивна, неретко сакрална осећајност коју он носи, често је био испреплетан са пијетизмом, лутеранским покретом који је био у зениту половином 18. века. Пијетизам је истицао врлине побожности и богобојажљивости, очекујући од следбеника да се баве пажљивом саморефлексијом као свакодневном праксом. Сакрални ораторијуми који су били засићени субјективним рефлексијама, управо су једно од раскршћа Емпфиндзамер стила и пијетизма. Либрето за ораторијум Васкрсење и вазнесење Христово Карла Филипа Емануела Баха израдио је Карл Вилхелм Рамлер, угледајући се на водећег представника Емпфиндзамер стила у литератури, Фридриха Готлиба Клопштока, који је поставио нови модел епске поезије у којој доминира унутрашњи, субјективни свет ликова. Реч је, заправо, о тексту који је део Рамлерове трилогије ораторијума, а чији је први део, Исусова смрт, био прослављен захваљујући музичкој адаптацији Карла Хајнирха Грауна, упечатљиво модерног стила који се ослања на италијанску озбиљну оперу. Карл Филип Емануел Бах је, пак, у свом ораторијумском опусу изградио стил који стоји на размеђу Граунове театралности и старије немачке ораторијумске традиције, при чему је сачувана изражена осећајност речитатива и арија, те наглашено преплитање наступа солиста и хора.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић