Музика XX века

Рођен 1881. године у месту Нађсентмиклош, данашњем Синиколау Маре у Румунији, Барток је био најзначајнија фигура мађарске савремене музике и данас вероватно најважнији композитор који је поред Листа ова земља дала западној музичкој традицији. Иако је током живота пре свега за живот зарађивао као професор и пијаниста, данас га пре свега посматрамо као композитора. Не треба занемарити ни његову велику и ентузијастичну етномузиколошку делатност, током које је прикупио велики број записа мађарских, румунских и словачких традиција. У свом делу је комбиновао утицаје западних композитора - пре свега Дебисија, Стравинског и Шенберга, али и старих мајстора - уклапајући их у свој карактеристични музички језик који је недводмислено бартоковски. Са једне стране ту су јасне и прегледне форме често базиране на пропроцијама златног пресека, а са друге ту је снажан ритмички нерв, необичне оркстарске комбинације и карактеристични мелодијски обрасци, који указују на одблеске традиционалне музике и њених варијацијоних принципа.

Концерт за виолину број 2 је написан у периоду између 1937. и 1938. године. Током живота ово је био једнини познати виолински концерт Бартока, али је после смрти, тачније 1956. године, објављен и његов рани Виолински концерт који је добио ознаку број 1 и ознаку постхумног опуса.

Концерт који ћете вечерас чути Барток је компоновао током политички турбулентног, али стваралачки најплоднијег и најуспешнијег периода. Између 1934 и 1940. године композитор је написао ремек-дела у готово свим музичким жанровима: камерном, оркестарском, вокалном и клавирском. Можемо рећи да су композиције које су настале током његовог боравка у Америци, које ће уследити, иако данас врло популарне, тек додатак на снажне и важне композиције овог периода међу којима је и Виолински концерт. У њима је Барток успео да напарави хомогени стил у којем ствара синтезу утицаја и фолклорних инсипирација, без да су оне препознате као једино важне. Ту је и снажан одраз његовог интересовања за Баха којем је посветио пажњу још од 1926. године. На тај начин, примећујемо изузетно мајсторство у коришћењу контрапунктстких техника и хроматског писма, као и специфичног третмана варијационог принципа. Барток је тај свој стил назвао „полимодалним хроматизмом", под чиме је подразумевао хроматику проистеклу из различитих модуса изведених из једног фундаменталног тона. Тако је у Виолинском концерту, Барток употребио дванесттонски низ - али на начин који је супротан Шенберговом - како би показао да коришћење оваквог низа може и даље да подржи тоналну структуру.

Уредница Ксенија Стевановић