Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Комад Николаја Ердмана Самоубица писан је као жестока драмска сатира, док је по својој структури налик фуриозном водвиљу, али је надасве универзална прича о бескрупулозној потреби друштва да поништи сваку индивидуалност и подреди је својим најприземнијим интересима. У овој црнохуморној комедији, базираној на личној муци Семјона Семјоновича Подсекаљникова, постепено ће се откривати у којим размерама је друштво спремно да инструментализује све, па чак и смрт, односно будуће самоубиство - од главног јунака ће бити затражено да се убије у име борбе за радничка права, зарад романтичне неузвраћене љубави, у знак протеста због несхваћених уметника или због маргинализације интелектуалаца, па чак и у славу цркве, а свако од тражилаца ће своју рачуницу заснивати на веома опипљивим материјалним интересима. Апсурд је, према томе, у подгоричкој представи добио застрашујуће обрисе који, ипак, не доводе у питање нити поништавају ердмановски хумор. Напротив, баш у том хумору, редитељ Вељко Мићуновић и његови сарадници препознају снагу да се (горко) насмеју у лице стању духа савременог света, у којем све има своју конкретну тржишну цену и где је све на продају - па и смрт сваког појединца. Ма колико овај Самоубица био заснован на наглашено редитељском концепту и прецизно спроведеном проседеу, те јасно дефинисаном ставу адаптатора, то је истовремено и снажна глумачка представа, којом је Црногорско народно позориште добило и одличну репертоарску представу и провокативну понуду за театарске фестивале, сматра Александар Милосављевић.

Представа Чувари твог поштења настала је кроз радионичарски процес у којем су глумци Градског позоришта у Подгорици, уз помоћ редитеља Бориса Лијешевића и драматуршкиње Стеле Мишковић, уобличили садржај и облик текста који је на концу понуђен публици. Прича је једноставна: у некој подгоричкој средњој школи ђаци трећег разреда се спремају на екскурзију, а пошто један од њих живи у екстремно скромним материјалним условима, разредне колеге одлучују да прикупе новац за његово путовање. Међутим, стицајем околности, испоставиће се да иза солидарности коју ђаци испољавају у првом делу представе, стоји презир према њиховом сиромашном другу. То је у неком моменту приметила и њихова разредна, због чега сазива родитељски састанак на којем ће се испоставити да је евидентна хипокризија деце заправо наслеђена од родитеља. Борис Лијешевић и ову представу темељи на свом већ опробаном (и успешном) документаристичком проседеу, а посебно је ефектно лукавство које је применио а проистиче из саме приче - улоге деце и родитеља поверене су истим глумцима, свакако не ради смањeња броја актера, него с јасном намером да нагласи узрочно-последичне релације између представника различитих генерација, те да веома пласитично и директно укаже на изворе понашања и темељних ставова ђака.

Следећег уторка можете пратити Милосављевићев осврт на драму Луиђија Пирандела Тако је (ако вам се тако чини), коју је у Југосовенском драмском позоришту у Београду режирао Јагош Марковић.

Уредница циклуса Тања Мијовић.