Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Бијенале црногорског театра одржано је од 12. до 18. октобра, а у избору селектора Слободана Нешковића нашле су се представе: Докле поглед сеже Краљевског позоришта Зетски дом, Цетиње, у режији Арпада Шилинга; Самоубица Николаја Ердмана Црногорског народног позоришта из Подгорице, у поставци Вељка Мићуновића; Лет изнад кукавичјег гнезда Кена Кејсија, у режији Диега де Брее; Лептир Александра Радуновића у поставци Андраша Урбана - обе цетињског Зетског дома; Шћери моја Маје Тодоровић у режији Ане Вукотић и продукцији подгоричког Црногорског народног позоришта; ауторски пројекат редитеља Бориса Лијешевића Чувари твог поштења, настао у Градском позоришту у Подгорици.

У фестивалском програму овогодишњег Бијенала се снагом сценског израза и специфичним позоришним „речником", као и несвакидашњим глумачким интерпретацијама издвојила представа Андраша Урбана Лептир. Како кометарише Александaр Милосављевић, скучени сценски „оквир", у који стају само микрофони и неколико троножаца, редитељ је искористио на занимљив начин, као што је то чинио и у својим најбољим представама насталим у последње време. Драма је испричана класичним средствима и сведочи о распаду једне подгоричке породице, откривајући опскурна наличја привидног социјалног и сваког другог благостања у којем њени чланови живе. Или тачније, у којем су неки од њих живели, јер је син двоје главних јунака умро. Смрт није била неочекивана јер се младић дрогирао, због чега га је отац, упркос противљењима своје супруге, избацио из дома. Кроз дискусију која ће се развити, писац постепено разоткрива и друге породичне тајне, да би се на крају испоставило да је супруга варала мужа са рођаком - зеленашем, те да је проблем синовљеве наркоманије само део дебелих наслага нетрпељивости које су разједале оквире привидне фамилијарне идиле, но и да је материјално благостање у којем је породица живела само једна од лажи на које су сви пристајали.

Представа Лет изнад кукавичјег гнезда, словеначког редитеља Диега де Брее, само је покушај сценске интерпретације моћне Кејсијеве метафоре о душевној болници као слици функционисања репресивног друштва које не толерише индивидуалност и не прихвата манифестовање индивидуализма. У орвеловском маниру, такво друштво ће перфидно и насилно укалупљивати и униформисати неподобне чланове своје заједнице, претварајући их у послушне поданике. Међутим, по оцени Александра Милосављевића, ову метафору Де Бреа поједностављује и своди на приземан ниво, при чему је највећи проблем садржан у начину на који редитељ поставља драмске ликове: на једној страни су, наиме, пацијенати махом дефинисани тиковима и физичким манифестацијама, што би требало да укаже на њихове душевне проблеме; на другој страни је особље болнице, ликови који су остали неодређени и недоречени, што нарочито важи за кључну фигуру медицинске сестре Речид; на трећој страни је лик Мека Мареа, главног јунака, који је овде представљен мање као бунтовник, а знатно више као насилник и особа чије реакције су пресудно одређене неурозом и унутрашњим фрустрацијама.

Следећег уторка можете пратити Милосављевићев осврт на представе Самоубица и Чувари твог поштења које су такође изведене на Бијеналу црногорског театра.

Уредница циклуса Тања Мијовић.