Музика XX века

Рођен је у јеврејској породици у Аргентини, са снажним левичарским политичким наклоностима. Учио је теорију, певање, дириговање, клавир и виолончело код приватних професора, али се може сматрати самоуким композитором, како није завршио студије компоновања. Наиме, Кагел је студирао филозофију и књижевност на Универзитету у Буенос Аиресу, где му је један од професора био и Борхес. Пао је на испиту за упис на Музички конзерваторијум, али је постао музички саветник ансамбла за нову музику „Агрупасион Нуева Мусика" 1949. године. За њих је почео да компонује музику која се супорстављала неокласичном стилу који је диктирала влада Хуана Перона. Истовремено, Кагел је покушао да успостави електронски студио, без већег успеха, а потом је постао хорски диригент и корепетитор у Театру Колон, као и на другим местима. Године 1957. добио је немачку стипендију DAAD и преселио се у Келн, град који ће постати његова база и из кога ће развијати каријеру. Умро је у Келну 2008. године, а да је претходно био професор новог музичког театра на Музичкој академији у овом граду, сарадник чувеног WDR-овог електронског студија у овом граду и наследник Штокхаузена на месту директора курсева нове музике.

Струткура Кагелових дела како то наводи Пол Атинело је „базирана на субверзивним реторичким гестовима као што су парадокс, дисјункција и иронија". У том смислу овај уметник је свој примарни простор стваралаштва пронашао у музичком театру, радиофонским делима и композицијама у којима је музички слој увек допуњен сценским и телесним гестом. Такође, Кагел се окушао и на простору филмске уметности. Један од најбољих примера ових тенденција је и његово остварење Лудвиг ван из 1969. године, које испитује статус овог музичара као дела модерне културне индустрије и потрошачке културе.

Уредница Ксенија Стевановић