Имагинарни пејзажи

Хатакејама је данас вероватно један од најплоднијих, али истовремено и најдоследнијих стваралаца амбијенталне дрон музике, дугих, процесуалних трајања. Он комбинује своју фину сензбилиност спрам временске компоненте овакве музике, са проживљеним „програмским" наративима, најчешће везаним за разлог настанка композиција. У том смислу се, за разлику од већине других амбијенталних електроничара данас, Хатакејама мање ослања на концептуалну компоненту, а више на сопствени доживљај, често везан за спиритуалну димензију будистичког учења, али и за постулате јапанске естетике, посебно онога што се подводи под термин моно но аваре, односно „саосећање спрам ефемерног и пролазног".

Тако су и нумере са албума Maybe (Можда) настале као звучна рефлексија о „непостојаности" ствари и историје, пошто је Хатакејама посетио једно од чувених бојишта средњовековног Јапана - Секигахару где је 1600. године успостављена доминација Токугава шогуната. Наиме, док је шетао овим простором, почела је да пада киша, уз ударе ветра и муња. Осећање које је тада имао о „муџу" - меланхоличној пролазности ствари, али и своју имагинацију некадашње битке, Хатакејама је уткао у дугачке дрон композиције базиране на звуцима аналогног Juno синтисајзера и електричне гитаре „Fender Stratocaster".

Sora је други колаборативани албум двојице уметника који је настајао - као што се то данас најчешће и ради - путем размене звучних фајлова преко интернета. Размењујући материјале и провлачећи их кроз своје инструменте и софтвере, створена је једноставна и истовремено ефектна амбијентална музика која усмерава слушаочеву пажњу и у коју су инкорпориране и паузе и тишине. Сам наслов албума Sora на јапанском значи небо, а у краткој цртици уметници кажу да им је циљ био да постигну ефекат „небеског" звучања музике. Ова врста евокативности није страна Хатакејамином лирском и поетском проседеу, везаном за смернице јапанске традиционалне ваби-саби естетике.

Уредница Ксенија Стевановић