Музеј звука

Овај клавијатурни инструмент, који је накратко био популаран у 18. века, поседује сличности и са чембалом и са клавиром. Најчешће поседује клавијатуру са опсегом од пет октава, као и жице које производе звук активирањем тангентног механизма. Први помен оваквог начина производње звука потиче још из 1440. године када је Арно де Цволе описао један такав инструмент. Ипак први клавијатурни инструмент са тангентним механизмом је 1705. године саградио Панталеон Хебенштрајт - те се зато у Француској и Немачкој често назива и „панталеон", док се у Немачкој назива и „тангентенфлигел", а у Италији „чембало анђелико" .

Један од разлога појаве овог инструмента је био покушај да се надомести недостатак динамичког сенчења на чембалу. Поменути тангентни механизам, којим су жице ударане одоздо помоћу дрвених или металних „тангенти" које би се одмах повлачиле, дозвољавао је жицама да слободно вибрирају, што је више одговарало новом стилу у музици, који је захтевао више експресивности и интензитета него што је чембало могло да пружи. Крајњи резултат је био звук који је комбиновао одлике чембала и клавира - док су виши тонови имали какартеристике звука произведеног на клавиру, басовске деонице су наликовале чембалу.

Ипак, популарност тангентног клавира је била краткотрајна и невелик број композиција је био компонован баш за овај инструмент. Један од ретких аутора који је писао дела имајући на уму управо експресивни потенцијал тангентног клавира био је Карл Филип Емануел Бах, чији звук, према мишљењу пијанисте Алексеја Љубимова, „одговара увек променљивом темпераменту његове музике... са реторичком разноврсношћу, меланхолијом и хумором, њеним парадоксалним хармонским ефектима и индивидуалним ритмовима".

Уредница Ивана Неимаревић