Боб Дилан: Тарантула

„...Тарантула је књига која се бави искључиво сама собом и говори искључиво о себи самој. То је спонтани надреалистички исказ исписан техником тока свести, наглашено егзибиционистичка језичка играрија у којој, пре било каквих смислених асоцијација и рационалних разјашњења, треба тражити музику и ритам. Диланов свет је музика; његове речи, и кад нису отпеване, на слушаоца или читаоца делују пре свега на неком ирационалном, инстинктивном нивоу.

Тарантула је писана са сасвим очитом намером да се издигне изнад свих рутинских и конвенционалних начина комуникације аутора са читаоцем - и уз свесно преузет ризик од губитка сваке комуникације. И док се Џојсово дело понајвише бави током подсвести протагониста, Диланово настоји да дочара музику подсвести - његове властите, али и подсвести сваког од нас. Тај ниво, ниво подсвести, можда је једино право полазиште за читање Тарантуле. Ово дело, сасвим извесно, не представља неуспели покушај уношења реда у хаос, већ успешно дочарану слику хаоса - заводљивог хаоса креативног ума, који уме да буде застрашујуће бруталан и аморално саблажњив, али и неодољиво духовит и дирљиво нежан. То је свет у коме читалац и сам постаје лик из Диланове песме, неко ко „зна да се нешто догађа, али не зна шта је то". И већ након неколико страница схвата да и не мора да зна: ово дело не треба одгонетати, нити га треба „разумети" у било ком уобичајеном смислу те речи. Треба га читати наглас, без агресивног учитавања и штреберског тражења смисла. Оно нешто неухватљиво што остане после таквог читања, то је музика. А она је, срећом, изван и изнад сваког разума..." (Зоран Пауновић)

Текст чита Марица Милчановић.
Уредница Оливера Нушић.