Музеј звука – Композиције Вилијама Берда

Берд је своју музичку каријеру започео као хориста Вестминстерске опатије, у последњим годинама владавине Хенрија VIII, долазећи у контакт са пред-реформацијским музичким репертоаром. Док су Хенријеве реформе биле ограничене на религијски живот, током владавине његовог сина Едварда VI и кантерберијског надбискупа Кранмера, реформацијски идеали су почели да прожимају све поре друштвеног живота укључујући и музику. У првим годинама владавине Елизабете I, Берд је радио као оргуљаш катедрале у Линколну. Први показатељ музичког правца којим ће се кретати, Берд је пружио 1575. године када је заједно са Томасом Талисом објавио Канционес (Cantiones) - збирку мотета заснованих на текстовима на латинском језику и музичком стилу који је био раширен у католичким земљама континенталне Европе. Наиме, упркос репресијама које су биле спровођене током Елизабетине владавине, Берд се никада није одрекао своје католичке вере, већ је деведесетих година 16. века напустио Лондон и преселио се у Есекс, где је наставио да компонује музику за католичке литургије и чак се усудио и да их објави. Три мисе које је, додуше анонимно, објавио инспирисане су пре свега делима Палестрине, Клеменса нон Папе и других. У овим делима, приметан је нов однос према тексту, а Бердов омиљени поступак јесте наглашавање појединих речи или фраза, које би слушаоца требало да оставе у недоумици о њиховом значају и значењу. Као илустрацију овог поступка, у емисији ћете моћи да чујете Бердову Мису за пет гласова, у којој се појављује и став Кирије, који је овај аутор први увео у стандардни мисни ординаријум у Енглеској, за који је карактеристичан изостанак овог уводног дела.

Поред Мисе, у емисији ћете чути и респонзоријум Emendemus in melius, химне Ave Maria, Christe qui lux es, псалм Miserere mei, као и медитацију на стихове 50. Псалма Infelix ego, према којој је и албум добио име. Медитација која је написана на стихове Ђиролама Савонароле, представља једну од Бердових најуспешнијих композиција и истинско ремек дело музике 16. века. Овај текст су поред Берда користили и Адријан Виларт, Чипријано де Роре и Орландо Ласо, али се дело енглеског аутора истиче по свом дубоком емоционалном набоју и снази. Дело је иначе написано у тренутку када је Берд могао да се поистовети са речима доминиканског фратра, написаним у тамници у очекивању смакнућа, због тога што је следио срце и пут „праве вере". У Енглеској, Берд се такође осећао „одсеченим" од своје, католичке цркве, док је посматрао како се његови сународници прогањају због религијских уверења, која су тада, још увек, била доминантна међу већином становништа.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић