Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Ана Ђорђевић је у редитељској експликацији Крлежиног комада У агонији пошла од замисли да га актуелизује и приближи савременим гледаоцима. Отуда је редитељка ову причу о распаду моралног и сваког другог система вредности конкретне друштвене заједнице, започету Глембајима, максимално заоштрила у правцу који њену адаптацију, а самим тим и представу, директно води до наших дана, што Крлежу још увек чини нашим савремеником. При томе, редитељка се није бавила применом „спољашњих" средстава, рецимо директним дислоцирањем приче у садашње време, нити је користила јефтина сценографска или костимографска решења, него се усредсредила на примену радикалних драматуршких интервенција. Понајпре је литерарни предложак у два чина свела на само финале драме - сцену коначног обрачуна барунице Ленбах и адвоката Крижевца, а из ове интервенције је произашла следећа - драстично смањење броја ликова. У овој интерпретацији их је само троје - Баруница (Марија Вицковић), адвокат (Радован Вујовић) и наратор (Бранко Цвејић), који ће уједно бити и полицијски инспектор који спроводи истрагу после смрти старог Ленбаха.

Драма Рубише Нинослава Ђорђевића започиње причом о несталом дечаку у једном забаченом селу на југу Србије, у које недуго потом пристиже млада жена како би јој врачара, код које је много година раније извршила насилни побачај, помогла да сада постане мајка. Дакле, Ђорђевић гради причу која започиње решавањем једног случаја, али ће се убрзо испоставити да је нестанак дечака тек врх леденог брега, а да се испод површине мирног сеоског живота скрива дубоко укорењено зло, вишедеценијска девијантна пракса друштвене заједнице чији су представници међусобно повезани многобројним неделима.

Како коментарише Александар Милосављевић, редитељ Кокан Младеновић се поставком овог комада враћа теми којом се већ дуже време бави - узроцима неуништивог зла које вековима влада овим просторима и увек изнова одређује судбину овог народа. Но, за разлику од Младеновићеве позоришне верзије Догвила, која је као и истоимени филм узбудљива но театарски промишљена и сценски ефектна, његово Рубиште на зарања у озбиљне дубине теме којом би драма да се бави. Редитељ доследно поштује и прати радњу приче која је драматуршки прецизно написана, како и доликује криминалистичком жанру, али ће се испоставити да је ипак одвећ слабашне конструкције да би издржала превелики терет метафизичке димензије сложене поенте.

Следећег уторка, 12. септембра, емитоваћемо Милосављевићев осврт на ауторски пројекат Арпада Шилинга Докле поглед сеже, који је реализован са глумцима Краљевског позоришта Зетски дом са Цетиња.

Уредница циклуса Тања Мијовић.