Нова дискографија – виолончелистa Јоханес Мозер

На свом трећем издању за овоу дискографску кућу, уз подршку Оркестра романске Швајцарске под управом Ендрјуа Мензија, Јоханес Мозер је снимио познате Рококо варијације - дело за које је на такмичењу Чајковски 2002. године додељена специјална награда за интерпретацију, као и често извођени Елгаров Концерт у е молу опус 85. Према свом тону и расположењу, ова два дела представљају „супротне полове", или како то Мозер наводи у програмској књижици „једно јеца, а друго се смеје".

Компонован на самом крају Првог светског рата, Елгаров концерт представља једно од највољенијих концертантних остварења за виолончело, а Мозер наступа смело, изводећи уводне акорде силовито, евоцирајући очај, бес и немоћ милиона ухваћених у ковитлацу рата. Пун тон оркестра, истовремено и херојски и узвишен у брзим ставовима, а мекан и потресан у Адађу, прати сваки емотивни окрет солисте, пружајући извођење које се може ставити у ранг интерпретација Стивена Исерлиса или Сол Габете.

Поред поменутог концерта, на најновијем албуму овог немачко-канадског виолончелисте, налазе и се и дела Петра Чајковског – и то Рококо варијације, као и кратки комади: Pezzo capriccioso опус 62, Ноктурно и Адађо кантабиле. Према речима критичара Гардијана, Рококо варијације се намећу као најбоље на овом албуму, јер их краси „жустра интерпретација" са „избалансираном лакоћом и чежњивим лиризмом". Мозер на овом снимку изводи оригиналну верзију, а не Фиценхагенову варијанту, у којој су унешене како мање измене у варијацијама, тако и промене у њиховом редоследу. Солиста у својој интерпретацији спаја осећајност, покретљивост и блиставост, пружајући овом делу елеганцију и шарм које и захтева њихов карактер.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић