XX век – дела Антона Веберна

У размаку од три деценије Веберн је прешао пут од напуштања тоналног система, слободне атоналности до самосвојне примене серијалне, додекафонске технике.

У својим карактеристичним епиграмским формама Вебер даје једну од најрадикалнијих визија музике и звука XX века, али и савремене музике уопште. Може се рећи да, слушајући ове композиције данас проналазимо свежину, актуелност и помак које повезујемо са идејом „модерног" и „савременог". Шест багатела за гудачки квартет написане су између 1911. и 1913. године и представљају велики корак у еволуцији атоналне музике. Шенберг их је назвао „новином у једном гесту, радошћу једног даха".

Пет оркестарских комада опус 10 написани су у истом периоду и један су од најочигледнијих примера такозване „мелодије тонских боја", односно осамостаљивања тембралног аспекта тонског звука, који задобија важну формалну и обликотворну функцију. Но, ако бисмо занемарили овај аспект, Пет оркестарских комада су истовремено енигматични, евокативни и изненађујући, откривајући нам тонове као засебне и аутономне актере музичког тока, који ступају у асоцијативне везе како међусобно, тако и са нама и нашим слушалачким искуством, нарушавајући притом устаљене везе, реперезентације и представе о томе шта музика треба да буде и чему треба да тежи. Варијације за оркестар опус 30, претпоследња је композиција овог аутора која је завршена 1940. године. У њој је на врло софистициран начин примењена додекафонска серија, која у Веберновом случају, сходно његовом израженом мелодијском таленту, бива перципирана као флексибилна, покренута и жива, иако је сам запис врло формалан и базира се на композиторовој виртузоној и вишеслојној употреби симетрија и других аутореференцијалних поступака.

Уредница Ксенија Стевановић