Јохан Штамиц и симфонија

Иако је Штамицов основни допринос у жанру симфоније заправо адаптација и примена композиционих поступака карактеристичних за италијанску оперску увертиру наполитанског галантног стила, јасно је да као композитор одлази корак даље, продубљујући, разрађујући и проширујући могућности појединих елемената овог стила. Посебно је упечатљиво на који начин је разрадио употребу дувачких инструмената у симфонији. Неретко се у првим ставовима симфоније појављују солистичке деонице намењене дрвеним дувачким инструментима или хорнама. Проширујући значај друге теме у све јасније профилисаном сонантом облику, Штамиц управо дувачким инструментима поверава нов тематски материјал, по правилу лирског карактера, чиме такође додатно наглашава тематски контраст. Ово можемо илустровати двема симфонијама из његовог зрелог стваралачког периода овог аутора, и то из опуса 4, који је штампан у Паризу 1758. године. Партитура Симфоније у Ес-дуру, опус 4 број 4, написана између 1750. и 1753. године, посебно се ослања на пар обоа, како у погледу експозиције новог тематског материјала у првом и последњем ставу, тако и за потребе грађења инвентивне оркестарске фактуре. Последња, шеста симфонија из опуса 4, такође је у Ес-дуру, а написана је неколико година касније за извођење у Паризу; у њој посебно плени други лагани став, у adagio темпу и тоналитету це-мола, проткан изненадним променама расположења и мелодиком широког даха.

Двадесет и три године млађи од Штамица, немачки фаготиста и композиотор Ернст Ајхнер био је активан као аутор симфонија у периоду од 1763. до 1776. године. Иако је радио на дворовима у Цвајбрикену и Потсдаму, Ајхнер је био под снажним утицајем манхајмског симфонијског стила, чему су допринеле и његове посете Паризу, где су дела манхајмских симфоничара била посебно цењена. Његов симфонијски опус одликује богата лепеза хармонских и модулационих поступака, те развијени сонатни облик на месту првог става. Симфонија у де-молу, опус 7 број 4, припада његовом раном, експерименталном стилу, док је Симфонију у Еф-дуру, опус 11 број 4, аутор забележио као последњу у свом хронолошком каталогу и њу одликује зрели приступ мотивском развоју.

Срђан Атанасовски