Јохан Штамиц и симфонија

Штамицове симфоније свакако представљају најзначајнији део његовог стваралаштва. Сачувано је укупно 58 дела, али ни за једно од њих није сачуван оригинални аутограф, а датирани извори су веома ретки, тако да је изузетно тешко успоставити хронологију Штамицовог симфонијског стваралаштва. Основна иновација свакако је четвороставачни циклус, са менуетом на месту трећег става и финалом у темпу presto или prestissimo. Иако четвороставачни симфонијски циклус није био непознаница ни композиторима пре Штамица, овај аутор је био први који је, од краја четрдесетих година XVIII века, симфонију са четири става поставио као норму. Занимљиво је да су одређене симфоније у Паризу биле штампане уз изостављање менуета, што осликава у којој мери је ово представљало новину за европску музичку публику. Вечерас ћете чути две Штамицове симфоније из његовог зрелог стваралачког периода, и то из опуса 4, који је штампан у Паризу 1758. године. Прва симфонија из ове збирке, у Еф дуру, настала је између 1752. и 1754. године и представља пример употребе свежих и препознатљивих оркестарских ефеката, попут акордских тема и великих крешенда. Чућете и „пасторалну симфонију", у Еф дуру, другу у опусу 4, у којој је аутор у оквиру завршног става употребио мелодију чешког корала са темом благовести.

Међу најплоднијим манхајмским симфоничарима проналазимо и Кристијана Канабиха, четрнаест година млађег од Јохана Штамица, који је највећи део својих симфонија - и то преко педесет - написао у периоду од 1759. до 1778. године. За разлику од Штамица, Канабих је пред крај свог живота покушао да уреди свој симфонијски опус, те је од око 80 симфонија својеручно преписао и нумерисао 65 дела. Штамицов утицај очигледан је у сличној употреби крешенда и акордским темама, а као иновације савременици су приметили особену употребу виола и дувачких инструмената.

Срђан Атанасовски