Џон Берџер: Начини гледања

Начин на који видимо ствари условљен је нашим знањима и веровањима, на пример, у средњем веку када су људи веровали да пакао стварно постоји, призор ватре је сигурно имао другачије значење у односу на данашње; или када смо заљубљени, поглед на вољену особу пружа нам осећај целовитости са каквим се не могу поредити никакве речи нити загрљаји. То гледање које претходи речима и које речи никада не могу потпуно обухватити, није пуко механичко реаговање на надражаје, јер видимо само оно у шта гледамо, те гледати значи правити избор, пише Џон Бергер.

Често је и дијалог, као покушај вербализације, настојање да се објасни, било метафорично или дословно, како „ти видиш ствари", односно како „он види ствари". У оном смислу у којем најчешће користимо реч „слика", у свом основном значењу, све су слике производ људске делатности; свака слика је онај призор који се рекреира или репродукује; то је једна или низ појава, отргнута из простора и времена у којем се прво појавила и која је похрањена (сачувана) - на још неколико тренутака или векова - одражавајући један начин гледања. У овом контексту Берџер анализира сликарство Франса Халса, разматра улогу камере као механичког ока, али и прави заокрет ка уметности Ренесансе. Уз све то, аутор посебну пажњу посвећује начинима представљања нагог људског тела, долазећи до закључка: „кључни начин посматрања жена, кључна употреба којој су њихови прикази подвргнути, није се променила. Жене су представљене знатно другачије од мушкараца - не зато што је феминино другачије од маскулиног - већ због тога што се за идеалног посматрача увек претпоставља да је мушкарац и да је приказ жене осмишљен да би му ласкао. Ако имате било какву сумњу да је тако, подузмите следећи експеримент: одаберите било који традиционални приказ акта; трансформишите жену у мушкарца (било у мислима или цртајући преко репродукције); потом приметите насиље које та трансформација чини. Не самом приказу, већ предубеђењима претпостављеног посматрача".

Текст је 1972. године емитован на Би-Би-Сију, а потом је објављен као књига у издању Penguin books-а.

Превели с енглеског Ивана Максић и Никола Ђоковић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.