XX век – Николај Мјасковски

Од 1921, па све до своје смрти 1950. године, Мјасковски је деловао као професор на Московском конзерваторијуму. У његовој класи стасала је пелејада талентованих и данас познатих композитора, попут Бориса Чајковског, Дмитрија Кабалевског, Арама Хачатуријана и Висариона Шебалина. Мјасковски се истицао међу својим савременицима по изузетној ерудицији, професионалном и моралном ауторитету, као и несебичном интересовању за рад својих колега и ученика. У том смислу био је називан, како то каже музиколог Јозеф Рајскин, „музичком савешћу Москве". Иако је био добитник две Стаљинове награде и назиглед никада није био у немилости режима, по оцени музиколога, стваралаштво Николаја Мјасковског, попут књижевности Бориса Пастернака, припада феномену „унутрашње емиграције". Иако његов отпор властима никада није задобио облик активног дисидентства, партијске структуре су критиковале поједина његова дела - посебно Шесту симфонију као остварење чији су „интелектуални изливи" били страни радничкој класи, уз оцене да је дело пуно „апстрактног хуманизма", као и „претеране и туробне психологизације".

Најчешћа замерка коју су представници совјетске власти упућивале Мјасковском била је везана за његову такозвану „мрачну црту", односно „недовољну објективност", те је велики број успелих симфонија Мјасковског био избачен са репертоара за време композиторовог живота. Данас може звучати чудно да је 1948. године Мајсковски био, поред Прокофјева и Шостаковича, један од три проказана аутора у чувеној Ждановљевој резолуцији против фромализма, с обзиром на његов позноромантичарски и врло пријемчив музички језик. У симфонији Мјасковски је нашао своју сигурну луку и у овим композицијама можемо да пратимо његове разнолике експерименте са формом, текстуром и мелодијским језиком. Међу најпопуларнијим делима које је Мјасковски написао спада свакако и његова последња 27 симфонија, у којој долази до изражаја изузетни лиризам овог композитора, као и његово сажимање руске симфонијске традиције, како оне Балакријева и Римског-Корсакова, тако и оне Чајковског.

Уредница Ксенија Стевановић