Ђакомо Дурацо и бечка музичка сцена

Ђакомо Дурацо рођен је пре три стотине година, 27. априла 1717. године у Ђенови, у аристократској породици албанског порекла. У својим тридесетим годинама, Дурацо је радио као ђеновљански дипломата у Француској, где је наставио своје образовање и постао заљубљеник у француску културу и уметност. Након окончања сукоба између Ђенове и Хабзбуршке монархије, у оквиру Рата за аустријско наслеђе, Дурацо је 1749. године отпослат у Беч као емисар ђеновљанске републике, не би ли поново успоставио трговинске и финансијске везе са монархијом.

Дошавши под заштиту утицајног канцелара Венцела Кауница, те оженивши се Ернестином фон Вајсенволф, из племиће породице блиске двору, Дурацу се 1754. године указала прилика да постане импресарио Бургтеатра, престижног позоришта које се налазило у кругу царске палате, али чија су врата била отворена за грађане Беча. Једна од првих одлука које је Дурацо донео као импресарио Бургтеатра била је увођење „музичких академија", односно јавних концерата на позоришној сцени, по угледу на париске Духовне концерте. Концерти су се по правилу састојали из симфонија, вокално-инструменталних композиција, те солистичких концерата виртуозног карактера, а извођени су са алегоричном сценографијом која је величала царску династију Хабзбурговаца. Ове „музичке академије" имале су духовни карактер, што се огледа у чињеници да су одржаване у току ускршњег поста, те да је тежиште било на ораторијумима религиозне тематике.

За потребе одржавања ових концерата, Дурацо је као музичког директора ангажовао Кристофа Глука, отварајући на тај начин овом композитору врата бечке уметничке сцене, а међу водећим ауторима заступљеним на програмима били су Никола Порпора, Јохан Адолф Хасе, Андреа Бернаскони, Георг Кристоф Вагнезајл, Никола Јомели, Ђовани Батиста Самартини, Балдасаре Галупи, као и сам Глук. Као аутори вокално-инструменталних дела истицали су се италијански мајстори, Самартини и Галупи, те је, на пример, 1758. на програму концерата био Галупијев ораторијум Адам, премијерно изведен у Риму, једанаест година раније, писан у стилу италијанске озбиљне опере са раскошним da capo аријама и маргиналном улогом хора. Посебно место на овим концертима имала су дела Георга Кристофа Вагнезајла, водећег представника бечке композиторске школе педесетих година XVIII века, који је успешно парирао италијанским мајсторима европског чувења, како на пољу симфоније, тако и на пољу ораторијума. „Музичке академије" које је Ђакомо Дурацо приређивао у бечком Бургтеатру посебно су добро документоване у периоду од 1758. до 1763. године, и то захваљујући сачуваним рукописним хроникама које је израђивао Филип Гумпенхубер, ангажован као директор балета. Ове хронике, украшене породичним грбом самог Дураца, вероватно су служиле овом ђеновљанском племићу као сведочанство о његовим достигнућима на месту позоришног управника.

Срђан Атанасовски