Нова дискографија

Скоро две године након издања Елгарове Друге симфоније, чији је снимак наишао на веома позитивне оцене критике и који су Њујорк Тајмс и Гардијен прогласили „снимком 2014. године", овај диригент се поново удружио са истим оркестром како би остварио једну од најбољих верзија првог симфонијског остварења енглеског аутора. Заједно са Државном капелом из Дрездена, Баренбоим је последњих година забележио и Елгаров „Геронтијусов сан", као и Концерт за виолончело у којем је као солисткиња настулипа Алиса Вајлерстајн. Ова издања означавају Баренбоимов повратак Елгаровој музици, коју је интензивно снимао пре више од 30 година, и којој се сада враћа са новим жаром и интерпретативним замислима. Снимак који је објављен прошле године, забележен је током концертног извођења у сали Берлинске филхармоније у септембру 2015. године и можда јасније него претходни снимци, поставља Елгаров симфонијски опус у контекст пост-вагнеровске романтичарске естетике.

Ово извођење траје више од 50 минута те је нешто брже него интерпретације које су реализовали Џон Барбироли или Ђузепе Синополи, али је испуњенo и екстремима - први став поседује импресивну ширину, са рубатима и оазама мира, док за њим следи муњевит скерцо, који маестрално интерпретира оркестар Државне капеле из Дрездена, а затим и епски Адађо. Финале такође поседује луминозност и патос који се приближава Вагнеру, да је критичар магазина Фанфаре чак рекао да би ова симфонија могла бити део Прстена Нибелунга. Ипак, неки критичари, поред осталог, истичу да таман звук оркестра потенцира Елгарову позицију као наследника Брамса у домену симфонијске музике - али се сви једногласно слажу да уколико тренутно постоји диригент изван Британије који разуме музику овог енглеског аутора, онда је то Данијел Баренбоим.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић