Стереорама – За клавиром

Један од највећих пијаниста 20. века, Свјатослав Рихтер, до своје 22. године био је скоро самоук. Отац, пијаниста и оргуљаш, пружио му је само основно музичко образовање, а остало препустио синовљевом таленту. Свјатослав је затим, 1937. године полагао пријемни испит код Хајнриха Нојхауса, познатог пијанисте и педагога на Конзерваторијуму у Москви. Том приликом (изводио је Шопенову Баладу број 4), Нојхаус је прошапутао својим студентима: „Овај човек је геније!". Иако је учио многе познате пијанисте, укључујући и Емила Гиљелса, Нојхаус је веровао да Рихтера није научио „скоро ништа".

Рихтер је уживао да свира пред публиком, али није волео да планира концерте годинама унапред. У позним годинама, свирао је у мраку само са једном лампом која је осветљавала нотни текст. Тврдио је да ово помаже публици да се више фокусира на музику а мање на небитне ствари попут извођачевих мимика и покрета. У последњим годинама Рихтеровог живота, улаз на његове концерте је био бесплатан.

Клавирске концерте Рахмањинова и Прокофјева Рихтер ће свирати уз Варшавску филхармонију којом ће дириговати Станислав Вислоцки и Витолд Ровицки.

Клавирски концерт број 2 у це-молу Рахмањинов је компоновао од јесени 1900. до априла наредне године. Дело је после премијере (9. новембра 1901) стекло велику популарност, која се задржала до данас.

Свој последњи Клавирски концерт (пети по реду) Сергеј Прокофјев је компоновао 1932, годину дана после настанка Четвртог концерта (За леву руку). По речима самог композитора, био је инспирисан да напише још једно концертантно дело за две руке, једноставно по форми и музичком изразу, које би радије назвао Музиком за клавир и оркестар. Но како је дело напредовало, и узрастало у својој комплексности, Прокофјев је одлучио да га уврсти у списак својих концерата.

Аутор: Зоран Стојовић