Мотети Зигисмонда Д’Индије

У раном 17. веку, Д’Индија је, уз Монтевердија био један од најцењенијих композитора световне музике, и посебно монодијског стила компоновања. Рођен највероватније у породићи племића у Палерму 1582. године, овај композитор и певач је музику учио у Напуљу, да би прву деценију 17. века провео путујући по Италији и упознајући се са новим тенденцијама у музици. Ово је било транзиционо раздобље у којем је полифони стил позне ренесансе почела да потискује сасвим нова музичка естетика, оличена у монодијском принципу компоновања. Посећујући најзначајније музичке центре у Италији, Зигисмондо Д’Индија се упознао са свим праксама које су тих година биле присутне на музичкој сцени – од експресивног мадригалског стила Луке Маренција, поликоралних дела чланова венецијанске школе, интензивног, хроматског стила Карла Ђезуалда да Венозе у Напуљу, конзервативне полифоније неговане у Риму, преко најновијих тенденција које су у Фиренци неговали чланови Фирентинске камерате, или у Мантови Клаудио Монтеверди.

Године 1611, Д’Индија је капелмајстор за камерну музику на довру Војводе од Савоје у Торину, где ће остати све до 1623. Ово ће бити најпродуктивнији стваралачки период аутора, током којег ће настати чак десет збирки световне музике, укључујући и мотете које ћете вечерас слушати.

Након злобних трачева, Д’Индија је морао да напусти двор у Торину, те је нови ангажман пронашао на двору породице Д’Есте у Модени, а последњи намештење требало је да буде на двору Максимилијана I у Баварској, али је умро негде током 1629. године, пре него што је преузео своју нову дужност.

Зигисмондо Д’Индија је пре свега био слављен због својих монодијских композиција, али подједнано упечатљиви су и његови световни мадригал и мотети. У њима он не одбацује у потпуности полифони слог већ га, попут Монтевердија, по потреби вешто користи, сматрајући да шифрован бас не може заменити презицно записану хармонију. У преговору његовог последњег издања Мотета из 1627. године, Д’Индија чак наводи да је „жалосно што композитори све чешће посежу за једноставним мелодијама, уместо да се упусте у ингениозне разраде истинског контрапункта”. У три књиге мотета, који су написани за ансамбле од два до шест гласова, композитор користи исти широки дијапазон текстура као и у мадригалима, некада користећи континуо, а некада не. Неке од ових композиција, попут двогалсног Dilectus meus, или полифоног Timor et tremor, поседују изразиту лепоту и сведоче како о дару за мелодијску инвенцију, тако и одличном познавању контрапункта.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић