Паолo Вирнo: Виртуозност и револуција

Паоло Вирно припада генерацији филозофа који су италијанску сцену начинили једном од најузбудљивијих. Уз Агамбена, Еспозита, Северина, он је покренуо талас идеја које се, данас, не могу заобићи ако желимо нешто да сазнамо о дубинским структурама савременог света.

Идеју виртуозности Вирно дуго развија, користећи сав вишесмислени набој који тај појам носи. Већ то што се у основи ове речи налази virtu, „врлина", упућује на могуће правце кретања. У тексту под насловом „Виртуозност и револуција" Вирно виртуозност везује за појам делања, снажно се, у име марксистичког разумевања тога појма, супротстављајући начину на који је Хана Арент, управо се супротстављајући Марксу, развила тај појам. Вирно, наиме, сматра да је, како каже, „постмодерна идеологија" довела до замагљивања тога појма. Потребно је, према томе, поново читати Маркса како би се појму деловања повратио онај значај који мора да заузима у свету који жели да буде слободан. Утолико се виртуозност, у својој својој вишесмислености, показује као појам који и те како може да оштети идеју слободног деловања, односно да анулира учинке политичке акције. Истовремено, политичко деловање мора да буде у стању да артикулише мноштво, или захтеве мноштва, иначе остаје затворено у себи самом, а тиме и неделотворно.

Уколико Вирнову анализу применимо на савремени политички тренутак, уочићемо да основни правци прате управо догађања (или недогађања) на политичкој сцени.

Са италијанског превео Саша Хрњез.
Чита Марица Милчановић.
Уредник Иван Миленковић.