Оперска сезона Еурорадија 2016/17

Ђоакинo Росини: Сврака крадљивица

Слушаћетe ексклузивни снимак опере „Сврака крадљивица” Ђоакина Росинија који је забележен 12. априла у миланској Скали, када је извођењем руководио Рикардо Шаји. Представом је Скала обележила двеста година од премијере овог Росинијевог остварења, чији најпознатији део је увертира која живи независно од саме опере.

Вече је било посвећено и сећању на музиколога и диригента Алберта Зеду, једног од највећих стручањака за Росинијево стваралаштво и дугогодишњег директора Росинијевог фестивала у Пезару, који је преминуо 6. марта. Зеда је и многе Росинијеве партитуре приредио за савремено објављивање у такозвана „критичка издања".

Музички гледано, Сврака крадљивица је најуспелија од неколико Росинијевих опера семисерија и може се сагледавати као изведеница из француске сентименталне уплакане драме, односно опере избављења. Ово дело обрађује широк спектар социјалних односа и групација, и на крају прихвата конвeнцију срећног краја. Наиме, главна јунакиња је спашена од погубљења у последњи час, иако у оригиналној француској комедији она умире на губилишту.

Паритура је прошла кроз велике промене и скраћења током година. Сам Росини је надгледао неке од тих верзија, које су извођене у Напуљу после премијере у миланској Скали 31. маја 1817. године. За извођењу у Паризу 1866. године, Росини је написао украсе и варијације за Нинетину арију за оперску певачицу Ђузепину Витали, а потом је исто учинио и за славну Аделину Пати. Дефинитивна критичка верзија, коју је начинио Алберто Зеда, објављена је тек 1979. године у издању Росинијеве фондације из Пезара.

У току снимка, чућете амотсферу у Скали у којој познати 'лођонисти' гласно негодују на режију, певање и свирање. Овај пут изгледа да је један део њих био прилично незадовољан - иако критичари не разумеју због чега -- те ћете поред аплауза често чути и гласно 'бучање'.

Уредница Ксенија Стевановић