Јохан Штамиц и концертантни жанр

Након концерата за виолину, инструмент на коме је и сам свирао, концерти за флауту најбројнији су у Штамицовом опусу. Флаута је широм европског континента постала изражено популарна 20-их година 18. века, када је технички усавршени модел постао широко доступан. Бројне аристократе, који су били активни као музички аматери, следиле су пример пруског краља Фридриха Великог који је био чувен као извођач на овом инструменту, а међу њима је био и манхајмски електор Карл Теодор, на чијем двору је Јохан Штамиц радио. За манхајмски круг композитора посебно је подстицајно било присуство флаутисте Јохана Баптиста Вендлинга, који је такође био ангажован у дворском оркестру и чији је виртуозитет служио као инспирација манхјамским композиторима.

Концерт за кларинет у Бе дуру. Реч је о једином концерту за кларинет који је Штамиц написао, а по свему судећи и првом концерту за тек усавршени модел кларинета „ин Бe" који је у том тренутку био новина. Стога не чуди да се композитор углавном држао високих регистара, који су били доминантни у барокном кларинету, док су нови, дубоки регистри, који ће током друге половине 18. века постати омиљени, углавном остали неискоришћени.

Кристијан Канабих је био тринаест година млађи од Штамица, који му је био и учитељ виолине, а касније се истакао као способан диригент манхјамског оркестра. Он је у свом диригентском раду посебно инсистирао на уједначеним потезима гудала целог гудачког корпуса. Његове инструменталне композиције редовно су објављиване у Паризу и извођене на јавним концертима.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредник Ксенија Стевановић