Срђан Вучинић: Васкрсли сан Слободана Новаковића

Слободан Новаковић (1939-2007) био је драматург, редитељ, водитељ, уредник, сценариста, али и врстан сатиричар који је своју енергију и духовитост преносио и на писање: како пише Срђан Вучинић: „Његове текстове о филмским ауторима одликују језгровитост, луцидност и хумор - у њима критика без сумње постаје стваралачки чин за себе. Једна од најдуховитијих и, рекао бих, најдалекосежнијих Новаковићевих идеја говори нам да метафору више не треба тражити, као излизану реторску фигуру, у сукобу између два кадра - већ да читаво филмско остварење и, што је још интригантније, читав опус једног аутора можемо тумачити као до тада невиђене метафоре које нам откривају (и упоредо стварају) нови свет јединственим редитељским стилом и језиком".

Књига Мртви, која ће се постхумно појавити у издању РТС-а, открива нам Новаковића и како врсног приповедача. Премда се књига Мртви ослања на његова филмолошка и ликовно-критичка трагања за „отвореном метафором", та метафора је овај пут нешто другачија: поред настојања да протумачи слике, филмове или књиге - овде она тежи и да проникне у бит конкретних личности, људи који су некада ходали београдским улицама, а који су у међувремену постали део предања. Књига се састоји из два дела: први је Сан и ту су приче о Новаковићевим савременицима, пријатељима и познаницима који, поред онога што су стварно били, постају и ликови из маште и носиоци фантазмагоричних и сноликих сцена; у другом делу Јава налазе се есејистички текстови прожети обиљем мемоарске грађе. Тако први део књиге доности приче о Душку Радовићу, Милићу од Мачве, Слободану Марковићу Либеру, Драгославу Срејовићу, Аци Поповићу Жаку; док су у другом есеји о Александру Саши Петровићу, Љуби Тадићу, Предрагу Голубовићу, Зорану Радмиловићу, Дејану Ђурковићу.

Читају Ковиљка Панић и Александар Божовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.