Жил Масне: Таида

Ова лирска комедија у три чина и седам сцена премијерно је изведена у париској Опери Гарније 16. марта 1894. године. Масне је своју осамнаесту оперу написао на либрето Луја Галеа који је користио мотиве истоименог романа Анатола Франса. У основи опере се налази легенда о куртизани која је постала светица по имену Таида - Таис и коју је негде у десетом веку записала немачка монахиња Хроствита. У историји је позната хетера Таида из Атине која је живела у време Александра Македонског, тако да је вероватно да је ова легенда настала кроз комбинацију историјске личности и предања о испосничким монашким заједницама раних хришћана на простору Египта. Француски превод Хроствитиног текста инспирисао је Антаола Франса да напише свој роман који је поседовао антиклерикалне тонове. Иако је писац испрва био незадовољан квалитетом либрета, када је видео завршену оперу похвалио је Маснеову реализацију.

Главна улога написана је за америчку певачицу Сибил Сандерсон, коју је Масне посебно ценио. Она је иначе била и његова Манон, и за њу је композитор написао и оперу Есклармонда. Но, и поред тога што је дело имало контроверзну садржину и што је Сандерсонова, како се то наводи, случајно, на премијери показала и више него што треба у пределу деколтеа, премијера није доживела успех. Изведена је потом још само 14 пута, пре него што се Сибил Сандерсон повукла из јавног и оперског живота. Масне је стога 1897. године направио ревизију партитуре, пре свега сређујући обавезне балетске делове. У овом облику изведена је наредне године, али је успех поново изостао. Но, 1903. године, Лина Кавалијери је успела да на италијанској премијери донесе успех овом делу. Она је често каснијих година изводила Таиду, а 1907. године коначно је освојила и Париз. Маснеово дело је тако остало на репертоару Париске опере све до 1956. године - са укупно 700 извођења. Дело је било популарно и у Сједињеним Америчким Државама у првој половини XX века, али никада није доживело статус Вертера или Манон.

Уредница Ксенија Стевановић