Рихард Вагнер: Тристан и Изолда

У насловним улогама су тенор Стјуарт Скелтон и сопран Нина Стеме. Брангену, Изолдину слушкињу, интерпретира Екатерина Губанова, баритон Евгениј Никитин је Курвенал, Тристанов слуга, бас Рене Папе Краљ Марке, а тенор Нил Купер је у улози витеза Мелота. Хором и оркестром Метрополитена диригује сер Сајмон Ретл.

Ово ремек дело Вагнеровог оперског стваралаштва, које је Томас Ман описао као „узвишено морбидно, опијајуће и магично остварење", било је завршено 1859. године, а премијерно изведено у Минхену шест година касније под диригентским вођством Ханса фон Билова. Вагнер га је писао по сопственом либрету заснованом на средњовековној романси Готфрида фон Штрасбурга, током једног од прекида у раду на чувеној тетралогији Прстен Нибелунга. Опера у којој се преплићу познати мотиви „забрањене љубави", оданости и части, које многи сматрају не само Вагнеровим најбољим него и најискренијим делом и једном од најлепших љубавних прича на оперској сцени, имала је и непосредни подстицај у композиторовој романси, тј. опчињености Матилдом Везендок, женом његовог пријатеља. У писму упућеном Листу 1854. године, он открива: „Из самилости према најлепшем сну свога живота и из љубави према младом Зигфирду, морам завршити Нибелунге, али пошто целог свог живота нисам спознао пуну срећу љубави, желим том највишем сну да подигнем споменик у опери у којој ће жеља за љубављу наћи задовољење до крајњих граница."

Међу свим Вагнеровим музичким драмама опера Тристан и Изолда има највише лирике, а осећања потпуно доминирају ликовима - владају њиховим мислима и њиховим поступцима. Ова опера у највећој мери одговара Вагнеровом захтеву за једноставношћу радње. Сценско је збивање сведено на најнужније (у смислу низања догађаја), а број лица готово и не може бити мањи. Тежиште је на откривању унутрашњег живота којим руководи огромна снага осећајности.

Међу новинама које је Вагнер унео у своју музику, јесу нове идеје које се односе на хармонски садржај, укључујући и хроматизам развијен до крајњих граница. Уобичајено је и оправдано мишљење историчара музике да је управо опера Тристан и Изолда, указала на правац у коме ће се развијати класична музика у XX веку, и да заправо почетак модерне класичне музике означавају први тонови овог остварења.

Увертира/прелудијум садржи лајтмотиве Тристана, Изолде и љубавног напитка, а потом следе три чина који прате несрећну судбину младог краљевића Тристана и принцезе Изолде.

Програм преноса из Метрополитен опере  |  [application/pdf]

Кратак садржај:

Ирску принцезу Изолду воде у Корнвол на Тристановом броду како би се удала за његовог ујака, краља Маркеа. Изолда је бесна; Тристан не само да је убио њеног вереника Моролда већ ју је и прерушен преварио, те је она лечила његове ране задобијене у борби. Тражи од своје слушкиње да јој припреми отров за обоје, али Брангена доноси љубавни напитак. Пошто га испију, Тристан и Изолда се заљубљују једно у друго. Касније, током њиховог тајног састанка, издаје их Тристанов пријатељ Мелот, а краљевић бива смртно рањен у борби. Једино што Тристан сада прижељкује је смрт, у којој му се придружује вољена Изолда, након што отпева своје познато финале - Љубавну смрт - које представља и кулминацију дела.

Опера има три чина и две паузе, током којих ћемо емитовати интервјуе са главним протагонистима - Нином Стеме и Стјуартом Скелтоном, као и са диригентом Сајмоном Ретлом.

Уреднице преноса су Маја Чоловић Васић и Ана Ћирица.