Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Молијеров Дон Жуан је једно од оних књижевних дела у којима је детектована тачка „прелома” између времена у којима су владали витешки принципи средњовековног морала, и ренесансе, када је успостављен другачији систем вредности, попут Шекспировог Хамлета или Сервантесовог Дон Кихота. Молеријов драмски јунак запитан је над смислом новог времена и својим бунтовним и богохулним поступцима анципира славну констатацију Ивана Карамазова да је у свету без Бога све дозвољено. Али Дон Жуан, у комаду који је режирао Горчин Стојановић, не изазива Бога већ позорницу и њена правила. Наиме, Дон Жуан (у извођењу Војина Ћетковића) и Заганарел (кога игра Сергеј Трифуновић) у представи Југословенског драмског позоришта приказани су као глумци који следе Шекспирову тезу да је цео свет позорница, а да је сцена огледало живота. Тако нас, пише Александра Милосављевић: „Горчин Стојановић уводи у двоструку стварност света какву подразумева представа у представи, у сложену игру која своје коначне облике добија ту пред нама, на сцени, а у складу са правилима и конвенцијама театра. У таквој сценској игри могућа је и појава пероснификације Времена (у интерпретацији Соње Вукићевић), која као да у Стојановићеву представу стиже из средњовековних драмских моралитета и на известан начин конкретизује хамлетовску тезу о изглобљеном времену, али и упозорава – у подједнакој мери и драматис персоне и публику – да сат који показује животно време неумољиво откуцава”.

Следећег уторка, 18. априла, емитоваћемо Милосављевићев текст написан поводом драме и представе Кокана Младеновића На Дрини ћуприја, која се изводи у Српском народном позоришту у Новом Саду.