Музеј звука – Клавицимбал и органето

Клавицимбал је стари инструмент са диркама и једна од претеча чембала. Инструмент би се могао описати као псалтеријум на који су додате дирке, али који нема пригушиваче, те након окидања жице помоћу дирке, она наставља да разонира док звук не утихне. Један од првих помена овог инструмента потиче из 1323. године, када га је Јоханес де Мурис описао као инструмент са „диркама за две октаве, троугаоног облика, и једном заобљеном страном”.

Истражујући средњовековне оргуље, звона и жичане инструменте, Давид Каталуња је 2002. године конструисао први мали клавицимбал. Његова каснија органолошка истраживања довела су до изградње клавицимбала са чекићима, инструмента који Каталуња описује као „чембало пре чембала”. Главни извор за градњу био је рукопис Анрија Арноа де Цволеа из четрдесетих година 15. века у којем је овај лекар, астроном и оргуљаш на двору Филипа III Бургундског, дао детаљне описе инструмената, између осталог и раних варијанти чембала. Он је дао детаљне описе начина произвођења тона, као и комплексног механизма којим су повезане дирке и жице. Уз помоћ ових записа, Каталуња је покушао да реконструише мали, покретни инструмент, који би могао бити саграђен коришћењем средњовековне технологије. Овакви инструменти су били веома популарни у средњовековној Европи, и на њима је било могуће произвести широки динамички спектар, који је одговарао експресивности и рафинману музике 14. и 15. века.

Репертоар који су чланови ансамбла Тасто Соло интерпретирали на концерту одржаном у оквиру Пиринејског фестивала ране музике, обухватао је дела настала током прве половине 16. века – у периоду владавине енглеског краља Хенрија VIII. Ова епоха је представљала последње историјско раздобље у којем су коришћени мали покретни инструменти попут портативних оргуља, органета и клавицимбала, пре него што су их замениле масивније верзије, попут стандардних оргуља и чембала.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић