Опере – Антониo Вивалди: Теуцоне

Главне улоге тумаче: контратенор Паоло Лопез као Теуцоне, контраалт Марта Фумагали као Зидиана, контраалт Сониа Прина као Зелинда, бас Фурион Занази као Сивенио, сопран Роберта Мамели као Чино, контратенор Аурелио Скјавони као Егаро и тенор Карло Алемано као Тронконе.

Ово дело припада етапи Вивалдијеве каријере када је радио као капелмајстор хабзбуршког гувернера Мантове, принца Филипа од Хесен-Дармштата. Премијера опере је била у Војводском театру у овом граду 1718. године, у оквиру прославе венчања принца са Елеонором од Гвастале. Вивалди је искористио либрето венецијанског књижевника Апостола Зена из 1706. године, који је у том тренутку важио за једног од најтраженијих драмских писаца и који ће те исте 1718. године постати и званични песник хабзбуршког двора у Бечу.

Радња се дешава у егзотичној Кини, што је била новина у италијанској озбиљној опери. Можда разлог за овај сиже треба тражити у историји венецијанске републике – из које потичу и Вивалди и Зено – која је такође била домовина и Марка Пола. У неку руку, ова опера покушава да укаже на славну прошлост Млетачке републике, у доба када је њена моћ била на заласку. Сама радња садржи све карактеристике барокне опере – супарништво, издаје, унакрсне љубави. У центру се налазе млади принц и наследник кинеског престола Теуцоне, његов отац Тронконе који умире на самом почетку опере и амбициозна Зидиана, млада удовица кинеског цара, која жели да се одржи у власти по сваку цену. Њени планови ипак не доносе плодове и Теуцоне може да се слободно да се ожени са својом правом љубави, татарском принцезом Зелиндом, чиме се ово дело завршава обавезним срећним крајем.

У оригиналној подели Вивалди је главну улогу Теуцонеа доделио не кастрату, већ сопрану Маргерити Гваланди која је певала и у другим композиторовим операма. Остале две женске улоге поверене су контраалтима, док је ролу главног негативца Сивенија певао бас Франческо Бенедети.

У опери Теуцоне не постоји никаква назнака „кинеске боје”, што просто почетком XVIII века и није било могуће. Међутим, ту су Вивалдијева непревазиђена мелодијска инвенција, ритмичка виталност и брилијантна оркестрација, које уз вокални виртозитет чине да оперска уметност овог композитора последњих година доживљава дуго очекивану, али пре свега заслужену уметничку ренесансу.

Уредница Ксенија Стевановић