Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Комад На чистини, чији су аутори Светислав Јованов и редитељ Душан Петровић, настао је као драматизација прозе Стевана Сремца – његових прича Ибиш-ага, Прва жалост Пушина и Пазар за „старо”, а пре свега новеле Путујуће друштво. Јунаци представе, чланови групе путујућих глумаца, наступају по Србији тек ослобођеној од Турака, и то пред публиком коју су до тад забављали само Цигани с мечком на ланцу или понеки залутали Италијан са дресираним мајмуном. Међутим, ни менталитет тадашњих глумаца није у нескладу с таквом публиком – они су приказани као људи без праве, друштвено признате професије, без сталних и иоле сигурних примања, дакле као чергари и импровизатори, но једном за свагда заражени „глумством“ којем се враћају пошто, макар и само на трен, себи обезбеде било какву сигурност уобичајеног грађанског живота.

Дружина на свом путу, осим паланчана и локалних сељака, сусреће и војнике, али и шумске виле, за које нису сигурни да ли припадају добрим или злим становницима света кроз који пролазе. „Ипак”, како коментарише Александaр Милосављевић, „Јованов и Петровић овај мотив неће продубљивати, нити ће на њему градити основу из које би се продуктивно развијала њихова почетна драмска ситуација. Овде ће војници представљати само једну од димензија стварности, ону приземно реалну, наспрам које ће, у облику противтеже, бити представљена посве другачија реалност којом господаре виле. Но код аутора драматизације ни тај вилински свет неће бити развијан у правцу у којем је, рецимо, Шекспир приказао виле у Сну летње ноћи, него ће остати назначен тек у контурама, неопходним да би гледаоцима нишке представе постало јасно да путујући глумци заправо лавирају између два нивоа стварности. Наравно, с једне стране ће бити реални живот (оличен у прагматизму војника који штите власт, државу и систем), док ћемо на другој препознати становнице чаробне шуме, виле из древне словенске митологије”.