Мајстори барока

Рођен 1637. године, Пасквини је свој стваралачки век провео у Риму у коме је и преминуо 1710. године. Претпоставља се да су му учитељи били Антонио Чести и Лорето Виторио, иако је Пасквини током свог образовања детаљно истраживао пре свега дела Палестрине и Фрескобалдија, чији је утицај присутан у његовим делима. Као оргуљаш радио је при различитим римским црквама и катедралама, а стекао је репутацију једног од најбољих виртуоза на инструментима са диркама. Због тога је радио и за многобројне краљевске породице и кардинале, а највећи део свог живота провео је у служби принца Ђамбатисте Боргезеа.

Бернардо Пасквини сматра се најзначајнијим италијанским композитором за инструменте са диркама у раздобљу између Фрескобалдија и Скарлатија. Поред многобројних дела писаних за ове инструменте, Пасквини је компоновао и вокалне, као и вокално-инструменталне композиције. У емисији, представићемо његове Сонате за чембало из збирке објављене 1702. године из чијег наслова се заправо крију импровизационо мишљени свитни циклуси. Неопходно је напоменути да је Пасквини термин соната користио генерички као ознаку за већину својих инструменталних композиција. Под импровизационим принципом подразумевамо Пасквинијев обичај да се плесно-музичке форме варијационо развијају на основу мелодијског предлошка проширујући след алеманда-куранта-жига и осамостаљујући сваки свитни став као посебан. Ова дела карактерише мелодијска инвентивност, као и изразита уравнотеженост фраза, тоналитета и форме.