Стваралаштво композитора-гитариста с почетка 19. века

Први приручници за свирање модерне гитаре са шест жица појавили су се у Шпанији током последње две деценије 18. века и писали су их гитаристи Антонио Баљестерос, Фернандо Ферандиере, као и Федерико Морети, који је у Шпанију дошао из Напуља, ступивши у службу краљевског двора. Моретијев приручник је уједно био и најутицајнији, а његова техничка решења послужила су двојици најпознатијих шпанских гитариста нове генерације – Фернанду Сору и Дионизију Агваду и Гарсији – као основ за стварање полифоних фактура. Каријера Дионизија Агвада и Гарсије, рођеног у Мадриду 1784. године, стагнирала је почетком 19. века, услед турбулентних политичких догађаја у његовој домовини. Агвадо се, међутим, 1824. године преселио у Париз где је врло брзо стекао репутацију виртуоза на гитари и цењеног педагога. Годину дана касније и сам је објавио приручник за свирање гитаре, који је убрзо преведен на француски. Агвадо је један од првих педагога који је отворено говорио о начину окидања при коме јагодице прелазе преко низа жица остајући на истој висини, а у циљу постизања акордске звучности, што је у интерпретацији познато као апојандо артикулација.

Поред Париза, други европски град који је предњачио у новооткривеном ентузијазму за гитару био је Беч, где су радили бројни италијански композитори-гитаристи, али и домаћи музичари који су овладали техником свирања на модерној гитари. Међу њима се издвајао Леонард фон Кал, рођен у Јужном Тиролу 1767. године, чије се композиције појављују у издањима бечких издавача почев од 1802. године. Калове инструменталне композиције биле су по укусу бечких музичара-аматера који су ценили камерну музику високих композиционо-техничких стандарда, која се, ипак, може са релативном лакоћом извести у породичном дому, односно у приватној сфери. Поред камерне музике за гитару и песама уз пратњу у гитаре, Кал је и аутор бројних мушких хорова чиме се убраја у пионире овог жанра у Бечу.