Алфонсо Лингис: Заједница оних који немају ништа заједничко

Алфонсо Лингис, амерички филозоф који је постао чувен по својим преводима Емануела Левинаса на енглески језик, у тексту „Заједница оних који немају заједницу” нуди анализу парадокса по којем одржива заједница, данас, не би смела да се окупља око традиционалних осовина заједнице. Отуд тај чудни наслов у којем се налазе две ствари које се узајамно искључују. Још је чудније, међутим, што Лингис захтева одмак од оног најблискијег, од оног најсвојственијег, од онога без чега нема заједнице – од језика. Јер, пише Лингис, „заједничке речи, којима означавамо ресурсе које свако од нас зна за себе, и пројекте које свако до нас разуме за себе, проналазе свог јемца у заједничком људском роду чија су инкарнација наша тела”. С једне стране, дакле, Лингис понавља класичан филозофски гест супротстављајући посебност (језик, културу) општости (заједнички људски род), али истовремено он тражи од посебности, од језика, двоструки напор: идентификацију и разиндетификацију. Језик је један од незаобилазних чинилаца мог идентитета. Али мој посебни идентитет – дакле културни, национални, религијски, језички – има шансу на опстанак само ако га признаје општа величина, она величина која надилази сваку посебност. Заједница која би имала шансу за опстанак, утолико, била би заједница оних који не деле унапред додељене идентитете, већ би своје идентитете излагали „спољашњој пустињи” (Лингисов израз).

Уредник Иван Миленковић
Чита Марица Милчановић