Музика 20. века

Мартину је рођен 1890. године у Полички, а свој живот завршио је у швајцарском граду Листалу 1959. године. Његов нестални и авантуристички дух водио га је изван граница родне земље, тако да је већи део каријере остварио у Паризу, односно у Сједињеним Америчким Државама. Иако је примљен на Прашки конзерваторијум 1906. године, био је све само не узоран студент – што је резултирало и његовим искључењем са ове институције због непохађања наставе. Ипак, Мартину је учествовао у богатом културном животу Прага и постао је близак пријтељ виолинисте Станислава Новака, касније важне фигуре чешког музичког живота. У периоду пред, за време и после Првог светског рата, Мартину се издржавао као виолиниста, поставши и стални члан Чешке филхармоније. У то доба пише своја прва важна дела – пре свега песме за глас и оркестар, а кратко похађа и класу Јозефа Сука на Конзерваторијуму. Привучен Паризом, добија малу стипендију од Министарства образовања и одлази у главни град француске, где 1923. године похађа часове код Албера Русела. Од тог тренутка, Мартину никада више неће живети у Чехословачкој, осим што ће је редовно посећивати. У Паризу он формира свој музички језик присвајајући бројне утицаје које је могао да чује на тамошњој сцени. То су Стравински и ’Шесторица’, као и велика инспирација џезом која је присутна у готово свим његовим делима. Истовремено кроз пријатељство са Сержом Кусевицким, као и кроз балете и опере које је писао у то доба, његова репутација расте. Дела му се изводе у Прагу и Брну, као и у Берлину, Лондону и Бостону. Ова дела из тридесетих година показују његову љубав према барокним формама и процедурама, као и употребу чешких фолклорних идиома. 

Од 1939. године, и нацистичке инвазије Чехословачке, Мартину је проглашен за културног аташеа своје земље у избеглиштву. Ипак, после распласамвања ратних сукоба, морао је да напусти Париз и тако је 1941. године прешао у Сједињене америчке државе. У овој земљи и поред непознавања језика и пословичне носталгије, почео је поново да компонује фокусиравши се пре свега на симфонијско стваралаштво. Иако је после рата било договора да се врати у Праг, он ипак није напустио Америку. Предавао је композицију у Тангелвуду, а 1948. године преузео је професуру на Принстону и Манз школи за музику. Ипак, мосталгија према родној Полички је расла те је тако настао циклус комплексних кантата написаних на фолкором инспирисане стихове Милослава Буреша, тако да су Мартинуови последњи опуси пре свега везани за камерну и вокалну инструменталну музику из које је цело његово стваралаштво и потекло.