Ђузепе Верди: Трубадур

Критике истичу одличну поделу, која се пре свега заснива на изузетним вокалним способностима и сценској појави Ане Нетребко којој, последњих година, посебно добро леже улоге драмских вердијанских хероина за које је потребан беспрекоран легато и ефектна, вокална снага. Поред ње највеће похвале је добио Лудовик Тезије, за кога кажу да је показао своју „савршену технику и интонацију, док му је глас био снажан, мелодичан, раскошан у коришћењу заобљених регистара, а истовремено метално хладан у изразу када је било потребно: у неким другим околностима изгледао је као човек у кога би Леонора могла бити заљубљена”, закључују критичари.

Трубадур је формално једна од Вердијевих најинтересантнијих опера, јер остварује ток на привидно парадоксални начин – сменом затворених нумера. У овом сталном премештању перспективе, Вердијева музика, с једне стране, служи као неутрални посматрач различитих ситуација описаних у опери, док са друге пружа увид у унутрашњи живот ликова, истражујући детаљно њихове емоције. Упркос бројним негативним реакцијама, опера је доживела тријумф на премијери у Театру Аполо у Риму 19. јануара 1853. године и уз друга два дела из „латинске трилогије” – Риголета и Травијату – заузима истакнуто место у композиторовом опусу.

Сиже опере је смештен у Шпанији у XVI веку, где се дворска дама Леонора и трубадур Манрико страсно воле. Манрика је одгајила циганка Ацучена као своје дете, иако је он у ствари Лунин брат, отет како би она осветила сурову смрт своје мајке. Гроф Луна је данас Манриков супарник у борби за Леонорину наклоност. У низу обрта, протканих лажним обећањима, испијањем отрова, двобојима и свим оним што у опери може бити цена слободе, љубави или освете, Верди нас доводи до трагичног краја: Леонора умире у наручју свог вољеног, док Манрико бива послат на губилиште. Ацученина освета, на тај начин, игром случаја бива испуњена – гроф Луна убија сопственог брата.

Уредница Ксенија Стевановић