Најзначајнији италијански гитариста у овом периоду био је Мауро Ђулијани, који је славу стекао у Бечу, где је био активан између 1806. и 1819. године. Поред тога што је наступао на соло реситалима, Ђулијани је свирао заједно са водећим бечким виртуозима тог времена, попут пијаниста Хумла и Мошелеса и виолинисте Мајзедера. Ђулијани је један од најзаслужнијих за релативно брзо произвођење завидне литературе за модерну гитару у низу жанрова почетком 19. века. Имајући у виду да је пре свега био активан као извођач-виртуоз, не чуди да важно место у Ђулијанијевом опусу заузимају концерти за гитару. Савременици су у његовом свирању понајвише хвалили тон и експресију, који су посебно долазили до изражаја у обликовању мелодиозних лаганих ставова.

Поред промена у облику гитаре, те усвајања модерног модела са шест жица, крај 18. и почетак 19. века донео је и измене у начину компоновања и записивања музике за гитару, те у начинима свирања. Коришћење табулатура као основног начина записивања музике за гитару напуштено је у другој половини 18. века, након што су виолинисти у Француској и Италији почели да употребљавају линијски систем са виолинским кључем, што им је омогућило већу слободу и имагинативност у стваралачком процесу. На основу приручника за свирање гитаре јасно је да још увек није постојала уједначена, стандардна техника. Гитаристи су и даље примењивали одређене поступке карактеристичне за барокну гитару, попут ослањања десне шаке на тело, односно резонантну плочу гитаре, против чега се писало у појединм приручницима. Основни начин окидања жице био је tirando, који је подразумевао да се јагодице подижу након окидања жице, док apoyando, при чему јагодице прелазе преко низа жица остајући на истој висини, није био у широкој употреби. Основно место неслагања је била употреба трзалице, око чега су се гитаристи делили у два јасно омеђена табора. Један од најгласнијих и најчувенијих противника употребе трзалице био је водећи шпански гитариста, Фернандо Сор, који је 1813. године напустио домовину и градио своју каријеру амбициозним европским турнејама, које су досезале све до Санкт Петерсбуга и Моксве, проводећи највећи део времена у Паризу и Лондону. Сорово писмо одликују контрола фактуре, употреба полифоније, и изражена хармонска разноврсност.