Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Тема комада Вука Бошковића Ново доба је судар такозваних „малих, обичних” људи са стварношћу којом владају деформисане вредности и изопачени критеријуми. Сходно томе, драмска прича је прилично једноставна, премда има више паралелних токова – на једној страни је постављен општи план са сликом друштвене реалности данашње Србије, док су на другој страни чланови трочлане породице избеглица из Сарајева: отац је некадашњи универзитетски професор који сада ради у књижари, мајка и даље предаје на факултету и није се одрекла амбиција да напредује у каријери, а ћерка ради као саветница у приватној фирми која се бави сумњивим пословима.

Редитељ Дино Мустафић је са глумцима пажљиво упризорио овај драмски текст и сјајно је решио неколико важних сцена укључујући и финалну, када на позорници остају заједно живи и мртви чланови породице. „Испражњени, обездуховљени, самлевени оним што им се догодило (али и оним што им се тек спрема), они немо сведоче истину да, у њиховом случају, заправо нема разлике између живих и мртвих. Отац – књижар није могао да пристане на компромис, мајка – професорка универзитета, међутим, јесте, па је постала шеф катедре, док је ћеркина судбина у оба случаја извесна – било да побегне некуда у бели свет било да остане у свету у којем је компромис неизбежан. Редитељски мудро Мустафић не само што смањује број ликова, него и сваком актеру представе додељује по две улоге, при том водећи рачуна да оне буду антиподи. Тако Мирјана Карановић игра мајку – професорку али и директорку, Борис Исаковић књижара и тајкуна, Снежана Богићевић ћерку – саветницу и стажисткињу, књижареву љубавницу, Ермин Браво тумачи ликове новинара и консултанта за односе с јавношћу, а Славен Дошло бескрупулозног аналитичара и човека који ради на полиграфу. Овакво удвајање улога без сумње ставља глумце пред посебне, сложене задатке, али у исти мах проширује поље додатних промишљања, јер у неким од случајева указује на другу страну, на наличје лика. Наличје брижне мајке, трпељиве али џангризаве супруге и амбициозне универзитетске професорке је пословна жена. У случају њеног мужа, наличје је, рецимо, председнички кандидат, јер је евидентно да би пристанак на компромис скромног књижара одвео у свет овдашњег бескрупулозног политикантства и тако даље”, пише Александар Милосављевић.

Следећег уторка, 14. марта, емитоваћемо Милосављевићев осврт на представу Ана франк – према Дневнику Ане Франк, коју је у Народном позоришту „Стерија” у Вршцу режирао Влатко Илић.

Уредница циклуса Тања Мијовић.