Имагинарни пејзажи

На овом остварењу сабране су композиције које је овај уметник објављивао на касетним издањима од 2012. до 2015. године, а у њима је употребљен пре свега звук „Фарфиза” електричних оргуља, синтисајзера, семплера, трансформисаних гласова и компјутерских софтверских плагинова.

Абул Могард је интригантна и за сада енигматична фигура на експерименталној електронској сцени, за кога се говори да је српски уметник. Наиме у штурој биографији аутора на енглеском језику сазнаје се да је Абул Могард – псеудоним је у питању – бивши фабрички радник из Београда, који се, отишавши у пензију, окренуо синтисајзерској електроници. Наравно, оваква прича – исказана пре свега за међународну публику – изазива подозрење, но како овде није у питању постмодернистичка иронија, већ једна врста намерног скривања иза имагинарног идентитета у доба када је свачији идентитет откривен и већ уграђен у социјалне мреже и простор интернета, потрага за тиме ко је у ствари Абул Могард још увек траје. Но, ако узмемо у обзир да фигура уметника и не мора бити позната да би била стваралачки релевантна, то јест да скривање данас добија сасвим јасну политичку димензију, онда је у реду прихватити да је Абул Могард једна врста звучног фантома који обитава у оквиру наратива о носталгичној димензији старих направа и њихових звукова.

Високи ниво продукције и естетичких премиса нумера са албума Дела Абула Могарда отварају асоцијативни низ према остварењима Лејланда Кирбија и Алесандра Кортинија у свом споју индустријског нојза и меланхоличне атмосфере. Комплексни одбљесци аликвота, широке звучне панораме, вишеслојни и вишеканални спојеви синтисајзерских боја и белог шума, уз повремену употребу индастријал бита остављају снажни утисак, ослањајући се притом у подједнакој мери и на изванмузички, мета-наратив о фабричкој буци која је, после дугогодишњег чамовања у унутрашњем уху пензионисаног радника, отелотворена (пошто се докопао слободног времена). Ово је албум чија привлачност лежи управо у енигматичном статусу Абула Могарда – који користи све познате клишее експерименталне електронике, дајући им новину кроз „непознаницу” о пореклу аутора – тај сувишак који је потребан да би на презасићеном и блазираном небу данашње музичке продукције засијала макар и најслабија звезда.

Уредник Ксенија Стевановић