Опере – Волфганг Амадеус Моцарт: Дон Ђовани

Ово је последњи део Моцарт–Да Понте триологије, чије је снимање ова издавачка кућа поверила грчком диригенту Теодору Куренцису и његовом руском ансамблу Музика Етерна из Перма. Оперску кућу, у овом граду који се налази на обронцима Урала, на граници Европе и Азије, Куренцис је под својим руководством претворио у једну од најактуелнијих и најсмелијих институција ове врсте у свету. Као Дон Ђовани наступа Димитрис Тилиакос, Лепорело је Вито Пријанте. Карина Говен је Дона Ана, Кристина Ганш је Зерлина, а Вито Пријанте је Мазето. Мирто Папатаназију тумачи лик Дона Ане, док Кенет Тарвер Дон Отавио. У улози Комутра наступа бас Мика Карес.

Критичари истичу да је Куренцис успео да направи савременог Дон Ђованија, који је истовремено узбудљив и збуњујући, посебно ако се узму обзир старије, узорне, верзије ове опере попут оне Карла Марије Ђулијинија. То је пре свега због много бржих темпа које Куренцис примењује, као и његовог беспоштедног, ритмички прегнантног начина на који води оркестар Музика Етерна. Овај ансамбл игра велику улогу на снимку Дон Ђованија својом виртоузношћу, енергијом и способношћу да истовременог буде и савремени оркестар и ансамбл за рану музику. Другим речима, музичари и те како знају све карактеристике историјски информисаног извођења, што је иначе полазиште и самог Куренциса, који том слоју додаје слободу тумачења темпа и карактера нумера. На тај начин постижу се већа драматичност и проточност, али се истовремено, губи лирски квалитет одређених нумера. Но, Куренцис је диригент звучног интензитета и енергичне отворености, као и директног, не-сентименталног приступа, тако да је и његов Дон Ђовани стално у авантуристичком, незаустављивом покрету према сопственом уништењу. У целини Куренцисов Дон Ђовани је убедљив, конскевентан и лишен свих примеса романтичарског патоса, што омогућава да се Моцартова сублимна једноставност чује таква каква јесте, без вишка тумачења.